U Evropi da prezimimo, u Srbiji da se ne plašimo pasa

Marljivi školarac. Otprilike takav utisak steknete o Milošu Vuliću kada pričate sa njim. Bistar i ambiciozan, rođeni Kruševljanin je postao X faktor u timu Crvene zvezde ove jeseni.

Dok su zvezdaši celo leto “goreli“ zbog raznih pojačanja iz inostranstva koja su došla i nisu došla, negde iza cele te histerije koju donose prelazni rokovi, jedan dečko je marljivo radio da postane najveće pojačanje crveno-belih u ovoj sezoni. I postao je. O njemu se sve glasnije priča kao o igraču koji treba više da igra. On je fudbaler u koga su se mnogi navijači zaljubili začuđeno se pitajući pa gde je bio prethodnih pola godine? I kako takav dopadljiv igrač ranije dobio pravu šansu?

A bio je tu ispred nosa i malo je falilo da ga Zvezda izgubi...

Na Zvezdinu sreću, izgleda da su više potcenili njegov karakter, nego igračke kvalitete. Posle nezapaženih šest meseci po dolasku iz Napretka, bio je na ivici odlaska iz Crvene zvezde. I tu je do izražaja došao taj bistri i borbeni karakter. Ambiciozno je rešio da se bori. Koristio je svaku šansu koja mu se pružala, naterao klub i trenera da počnu da mu veruju i došao je do statusa fudbalera u čijim nogama lopta izgleda lepše i sigurnije nego kod većine ostalih.

Da damo i jedan banalan primer. Došao je do statusa igrača za reklamu. Intervju sa Vulićem smo radili na snimanju reklame za MOZZART. Uz Garsiju i Marina je jedan od trojice igrača koje smo kao beting partner Crvene zvezde izabrali za snimanje. Što pre par meseci svakako ne bi bio slučaj jer Vulić nije bio ni blizu statusa igrača za reklamu.

Ali sada jeste. Sada je jedan od onih igrača koji izazivaju uzubuđenje i uvek nešto zanimljivo može da se očekuje od njega na terenu. Međutim, taj nagli uzlet ne izaziva mnogo euforije kod Vulića. Kao da je vrlo svestan da je ovo moralo jednom da se desi i da će jednog dana postati igrač koji snima reklame kao jedna od zvezda tima.
"Prvi put imam priliku da radim ovako nešto… Lepo je iskustvo. Meni je baš zanimljivo i stvarno sam uživao. Nešto potpuno novo u mojoj karijeri. Verujem da ću i nastavku imati priliku da snimam reklame", smeje se na početku razgovora Miloš Vulić.

A na snimanju je bio za “desetku“. Upijao je svaki savet režisera i fudbalsku inteligenciju pokazao i ispred kamera ekspresno kapirajući šta se traži i kako treba. Svestan je da je i ovo deo karijere profesionalnog sportiste. Ako mogu Mesi i Ronaldo, može i on... 
"Razmišljao sam ponekad o tome kako je njima. Moraju uvek da imaju ljude za to zadužene pored sebe. Koliko je to lepo, u neku ruku je verovatno i teško jer imaju milion obaveza. Pogotovo što na svaka tri-četiri dana postoje teške utakmice. A gde su još treninzi, vreme za odmor… Treba to uklopiti. Sigurno im nije lako".  

Vulić je svestan da je deo posebne generacije u istoriji Crvene zvezde. Verovatno najpopularnije u ovom veku. Igrači Zvezde su sve više tražen materijal za reklame. U vremenima modernog fudbala, to najbolje govori kakav status imaju i koliko su odskočili kao generacija.
"U ovom trenutku je to u ekspanziji jer beležimo dobre rezultate. Tako je bilo i dve sezone pre nego što sam došao u Zvezdu i nadam se da će se ova ekspanzija nastaviti. Nadam se da će što više dece početi da trenira fudbal i da navija za Crvenu zvezdu".

Naravno, ključ je ulazak u Ligu šampiona. Biti deo najkvalitetnijeg klupskog takmičenja na svetu donosi poseban status.
"Donosi dosta. Kada smo počinjali da treniramo, svi mi fudbaleri smo sanjali da jednog dana igramo Ligu šampiona, da postižemo golove, da pobeđujemo… Do skora smo imali priliku da to samo gledamo na televiziji, a sada učestvujemo u tome. Deca to prepoznaju, sviđa im se i jako nas vole. Što nam veoma prija. Pravo je uživanje igrati u Ligi šampiona. Pogotovo na punoj Marakani".

I koliko god Zvezda ume povremeno da razočara igrom u domaćem prvenstvu, toliko brzo se to sve zaboravi kada se približi meč Lige šampiona. A sledeći se baš približio jer Vulića i drugove u utorak očekuje gostovanje kod vicešampione Evrope.
"Malo mi je krivo što se stvara neka slika kako je Totenhem u lošoj formi, kako im se ekipa raspada, kako među igračima vlada neka negativna atomsfera… Možda je nešto od toga i istina, ali to je opet vicešampion Evrope. Imaju neku krizu sada u rezultatima, ali to su sve ozbiljni igrači kao što su Kejn, Son, Lukas Moura… Znamo da nas čeka mnogo teška utakmica. Pogotovo što igraju na domaćem terenu posle debakla od Bajerna. Neće nam biti lako, ali daćemo sve od debe i vidimo neke naše šanse koje mogu da se iskoriste".

Totenhemova kriza može da se gleda iz dva ugla. Kao šansa da je Zvezda iskoristi i iznenadi. Ali i kao Totenhemova prilika da pobedom protiv autsajdera kakav je Zvezda napumpa mišiće i vrati samopouzdanje. Kao ona fraza o ranjenom lavu...
"Imali su vremena da se odmore, da sumiraju utiske, urade analize gde su i u čemu grešili. To je preozbiljna ekipa. Maksimalno ćemo se spremiti da pokušamo da izvučemo pozitivan rezultat".

Totenhem je kod kuće primio sedam komada od Bajerna od kojeg je Zvezda primila tri gola u gostima. Nema baš logike... I opet je Totenhem apsolutni favorit protiv Crvene zvezde. Zamislimo dozu fatalističkog shvatanja fudbala kod nas da je Zvezda kojim slučajem primila sedam komada u Ligi šampiona... Sigurno bi bilo onih priča: “Ugasite fudbal u Srbiji“.
“Tako je kod nas. Kada pobeđuješ najbolji si, kaga gubiš najgori si. Mi smo se sa tim pomirili. Dao bih primer iz prošle sezone iako tada nisam bio tu. Ovaj tim je pobedio Liverpul sa 2:0. Ekipu koja je kasnije postala šampion Evrope?! Tako da ne mora da znači da je sve u novcu i da ti igrači koji su bolji i skuplji na papiru, moraju uvek da dobiju utakmicu. Crvena zvezda je najbolji primer. Mi se spremamo, igramo fudbal, pa šta bude“.

Koliko je ta Liga šampiona za vas druga dimenzija? Koliko je taj fudbal prejak?
“Ekipe u Ligi šampiona skoro svaku grešku kažnjavaju, dok u domaćem prvenstvu nećeš uvek biti kažnjen, pa se malo opustiš. U Ligi šampiona i najmanja greška može biti fatalna. Pogotovo protiv ekipa kao što su Bajern i Totenhem. Naprimer, Bavarci u Minhenu nisu iskoristili neke dobre šanse i kada smo mi pred kraj počeli nešto da komplikujemo pozadi, odmah su to osetili i dali nam dva gola. Zato greške treba svesti na minimum i igrati svoju igru“.

Možda je ona asistencija Alkantare za Milera najbolji primer. Koliko vam je to škola? Koliko učite iz tih grešaka?
“Ne mogu da kažem da nismo bili spremni, ali nismo mogli da reagujemo u zidu. Alkantara je imao trenutak insipracije, dao fenomelanu loptu, neko od naših nije ispratio i ostaje samo da mu čestitaš. Takve stvari bi nam se teško desile u domaćem prvenstvu“.

Zvezda je do sada u Ligi šampiona pokazala ogromnu razliku u izdanjima na gostujućim terenima i pred domačom publikom. Da li ta razlika dolazi od straha i treme u gostima ili razliku pravi Marakana na domaćem terenu?
“Nije to strah u gostima, već nama dosta pomaže pun stadion. Osim što pomaže nama, odmaže i protivnicima. Nije svejedno kada izađu 55.000 ljudi koji 90 minuta navijaju. Nama to znači i onda prelazimo granice maksimuma. To je prednost. U gostima protiv jačih ekipa smo više orijentisani na defanzivu i kontranapade, dok kod kuće publika traži da se napada, da se vrši pritisak…“

Ovo će biti peto gostovanje Crvene zvezde u Ligi šampiona i svih pet je protiv izuzetno jakih timova. U svakom ste izraziti autsajderi i šanse su vam svedene na minimum.
“Tako je, šta da se radi. U Ligi šampiona ima mnogo dobrih timova. Da li je to Totenhem, Bajern, Liverpul, PSŽ… Sve su to ekipe koje gaje ofanzivnu pas igru iz poslednje linije. Jako je teško igrati protiv njih. To su ekipe koje konstantno imaju jake utakmice. Na svaka tri ili četiri dana. Mi imamo utakmice u domaćem prvenstvu koje nisu ni približno jakog intenziteta. To je jedan od razloga zašto nam nije lako da se za tri dana prebacimo sa tog ritma iz domaćeg prvenstva na ritam Liuge šampiona gde ekipe gaze 90 minuta. Velika je to razlika“. 

Da li osećaš kod saigrača da je već stečeno neko iskustvo i da ste sada manje impresionirani ambijentom Lige šampiona nego ranije?
“Mi smo još ekipa koja se raduje svakom ulasku u evropsko takmičenje. Bila to Liga šampiona ili Liga Evrope. To je veliki uspeh. Međutim, nismo tu samo da učestvujemo. Pokušaćemo da učinimo sve da prezimimo u Evropi. To je cilj. Da li u Ligi šampiona ili Ligi Evrope, ne znamo… Ali daćemo sve od sebe da makar budemo treći“.

Koliko je realno da budete treći?
“Pre početka grupe, bilo je i ovako i onako… Sada smo dobili Olimpijakos, imamo već tri boda i šanse su izglednije da završimo na drugom ili trećem mestu. Pokazali smo da možemo da igramo protiv ekipa kao što je Olimpijakos. Sada sledi da pokažemo da možemo da igramo i protiv Totenhema. Od te dve utakmice protiv njih će dosta toga da zavisi. Pogotovo od utakmice kod kuće. Moje mišljenje je da će na kraju to gostovanje Olimpijakosu mnogo toga da odlučuje“.  

Šta je za tebe uspeh u dvomeču sa Totenhemom? A šta očekuješ od Olimpijakosa protiv Bajerna?
“Da obe utakmice ostanemo neporaženi. A Bajern je glavni favorit i opravdaće to do kraja. Olimpijakosu protiv Bajerna dajem neke šanse u Grčkoj zbog atmosfere. Gledao sam ih protiv Totenhema kada su odigrali nerešeno, potpuno su ga nadigrali i zaslužili pobedu. Možda protiv Bajerna imaju neke šanse kao domaćin“.

Olimpijakos je nadigrao Totenhem, vi ste nadigrali Olimpijakos. Da li su vas Grci malo potcenili pre meča u Bepgradu?
“Ne verujem da su nas potcenili. U prvih 20 minuta nisu bili bolji ni oni, ni mi. Više se igralo na sredini terena sa dosta grešaka. Kada su postigli gol, malo su dobili na samopouzdanju i počeli da kontrolišu igru. Do crvenog kartona“.

I onda je ušao Miloš Vulić. Od tvog ulaska, Zvezda je priograla...
“Bilo je dosta povezanosti i lepih akcija tada. Mnogo je doprineo i taj njihov crveni karton. Od tada smo bili na njihovoj polovini, napadali, dali gol na vreme i to nam je otvorilo mogućnost da pobedimo. Uspeli smo iz prekida, ali se trud isplatio“.

Da li si mogao da zamisliš lepši ulazak u meč od gola za izjednačenje?
“Nisam. Posle pet-šest minuta mi se odbila lopta iz akcije koju sam i započeo. Šutirao sam levom, dao gol i dobio još više na samopouzdanju“.

Taj šut te čini posebnim igračem u Zvezdi. Da li si svestan koliko navijači sada veruju u taj šut i jedva čekaju da se namestiš i raspališ po lopti? Ono protiv Olimpijakosa nije bilo prvi put...
“Svestan sam. Pre toga sam udarcima sa distance davao golove Lučanima i Spartaku. Verujem i ja u taj šut. A drago mi je da veruju i navijači. I nadam se da će još više verovati“.

Da li je tvoj šut posledica talenta ili rada?
“Prvo je urođeni talenat. Oduvek sam imao dobar udarac, a kasnije sam to trenirao i uvežbavao… I dalje to radim. Smatram da to još nije na vrhuncu i radim da bude bolji. Non-stop ostajem posle treninga i vežbam slobodne udarce. Vežbe i treninga nikad nije dosta. Želim da se usavršim to do te mere da budem siguran da ću postići gol kada namestim loptu“. 

Uz neke ranije golove iz Napretka, vidljivo je da imaš raznovrsnu tehniku šuta i da golove postižeš na različite načine.
“Davao sam golove i levom nogom. Imam širok raspon da mogu da šutnem i levom i desnom, da gađam dalji ugao, da šutnem punom iz daljine… To mi mnogo znači, a otežava posao protivniku koji ne zna da li ću i kako da šutnem“.

Koji šut te čini najzadovoljnijim?
“Najviše volim kada sam polulevo, kada namestim loptu na desnu nogu i gađam dalji ugao”.

Pored moćnog šuta, u oči upadaju i tvoji plejmejkerski kvaliteti zbog kojih te ljudi hvale.
“Kada sam počeo da treniram fudbal, oduvek sam voleo da igram mirno, pas igru, da ne ispucavam loptu... Čak i kada sam pod pritiskom, volim da smirim loptu, da se okrenem, pogledam, odigram pas u dubinu ili u prostor... Naravno, nije svako isti tip igrača. Neko je više tu da zatvara i igra defanzivu, neka da igra ofanzivu. Međutim, meni najviše prija da budem taj plejmejker na sredini preko kojeg će da cirkuliše lopta i da se organizuju napadi u širinu ili dubinu.

Evidentno je da je Zvezda u poslednje vreme u kreaciji igre postala zavisna od Marka Marina. Tvojom pojavom je dobila još jednu domenziju u igri i fudbalera koji se ne plaši da preuzme odgovornost i da “preskoči“ Marina u organizaciji napada.
“Uvek tražim rešenje za koje mislim da je najbolje u tom trenutku. Ne gledam da li je to Marin, Boaći, Vukanović ili neko drugi. Uvek gledam šta je najbolje za ekipu i guram loptu igraču koji je u izglednijoj poziciji. Slažem se da ekipa treba da ima vrše raznovrsnosti u igri i da ne bude sve preko jedne strane ili jednog igrača. Znamo da dosta toga zavisi od Marina, da se on dosta spušta po loptu i da je na raznim delovima terena. Sigurno mu je potrebno neko rasterećenje kada neko drugi treba da preuzme loptu i da organizuje napad. Ja to želim i činim kad god mogu. Što sigurno znači i njemu, i ostalim članovima ekipe“.

Sa kim se najbolje fudbalski kapiraš na terenu?
“Volim da igram sa Marinom jer razumem kako on igra fudbal, a deluje mi da i on razume kako ja igram. Otprilike znam da uvek mogu da mu odigram loptu kada me pozove. Takođe, volim da igram sa Boaćijem koji stalno traži loptu u dubinu i izvlači se ispred štopera. Tada mogu da mu odigram pas u dubinu ili da on meni odigra povratnu kao što je bilo par puta protiv Olimpijakosa. Tako se cepaju linije protivničke odbrane i dolazi se do šansi“.

Kako se dogovaraš sa Marinom oko slobodnjaka?
“Kada je Marin u igri, uglavnom on izvodi sve prekide. Tako je bilo i u Kruševcu i najbitnije da je postigao gol i da smo pobedili”.

Toj situaciji je prethodio tvoj potez.
“Igrač Napretka nije želeo da ipuca loptu iz prve, ja sam osetio da će je poneti ulevo grudima, izašao sam ispred njega, stigao do lopte pre i on je šutnuo mene umesto lopte. Bio je faul i onda je Marko uradio što što je uradio“.

Na tom meču u Kruševcu smo videli retku pojavu za srpski fudbal i kulturu navijanja na ovim prostorima. Ceo stadion te je dočekao ovacijama.
“Stvarno mi se probudilo mnogo emocija u tom trenutku. Rođen sam u Kruševcu, odrastao sam u tom klubu, tamo napravio prve fudbalske korake. Posle mnogo godina je došao trenutak da odem iz kluba, došao sam u Crvenu zvezdu i ovo mi je bila prva utakmica u Kruševcu u dresu drugog kluba. Navijači su me dočekali aplauzom i ovacijama što mi je mnogo značilo. Želim mom Napretku i tim navijačima sve najbolje u nastavku sezone“.

Bila je to možda i najbolja igra Crvene zvezde u prvenstvu posle dugo vremena.
“Ta utakmica u Kruševcu je bila model kako Crvena zvezda treba da igra. Bili smo 90 minuta na polovini Napretka koji nije imao udarac na naš gol, a mi smo imali oko 20. Na kraju, pobedili smo u 97. minutu golom iz slobodnjaka, ali to je bila nagrada za dobru igru. Bila bi šteta i ostao bi žal da nismo pobedili tu utakmicu zbog bodova, ali ne bismo bili mnogo razočarani i da nismo pobedili jer smo prikazali igru kakvu treba uvek da prikazujemo. To je fudbal koji Crvena zvezda treba da gaji u domaćem prvenstvu. Da sateramo protivnika na njegovu polovinu, da pritiskamo, da stalno šutiramo i da protivnik ne može da odbrani“.

Ali to se nije viđalo često ove sezone. Pogotovo u večitom derbiju.
“U tom periodu kada je došla utakmica sa Partizanom nismo blistali. Nažalost u derbiju, nismo uspevali da dođemo do igre. Pogotovo iz zadnje linije. Grešilo se u jednostavnim pasovima od pet ili 10 metara. I te greške su nas dovele do Partizanovog pritiska kojeg nismo uspeli da se oslobodimo. Od prvog minuta ta utakmica nije izgledala kako treba po nas. Kasnije se ispostavilo da smo iz naše greške primili gol desetak minuta pre kraja. Na kraju sam ja dobio i drugi žuti u zaostavnom vremenu. Cela utakmica je išla u nizvodnom smeru za nas“.

Od tebe se kao od neke vrste tajnog oružja očekivali više u tom derbiju. Da li si možda pukao pod pritiskom? Da li je onaj crveni karton na kraju došao iz nemoći i frustracije?
“Nisam osetio pritisak. Baš sam sa saigračima na zagrevanju pričao o tome kako jedva čekam da počne utakmica. Baš mi se igrao fudbal. A crveni je došao više iz nervoze. Prvi sam dobio vrlo rano oko 20. minuta. I teško je onda da igraš utakmicu poput derbija sa žutim kartonom. Toliko naboja, strasti... Na kraju su me stigli nerovoza i pad koncentracije, nepromišljeno sam povukao igrača za ruku i dobio drugi žuti“.

Posle derbija je došlo do neke reakcije i popravili ste igru. Kako?
“Videli smo da nešto moramo da menjamo. Ne u smislu promene sistema igre, već u pristupu igrača. Da svako pođe od sebe i promeni nešto. Mi se pogledamo u oči i kažemo da smo igrači i tim koji imaju kvalitet. Najveći u našoj ligi. Nema razloga da se plašimo greške u pasu. Moramo da igramo sa više samopouzdanja. Nema razloga da se u nas uvlači strah od greške. Moramo da igramo našu igru ko god da je protivnik. Da li to bili Partizan ili Mačva. Rezultat na kraju dođe. A čak i ako ne dođe, najbitnije je igrati svoju igru i stalno napadati“. 

Kako izgleda to kada se pogledate u oči i rešite da nešto promenite? Da li su treninzi jali i agresivniji?
“Svima se upali neki prekidač koji donese dodatnu želju i dodatnu agresivnost. Sve se to kasnije vidi na utakmici. Kako se trenira, tako se kasnije i igra. U Kruševcu se videlo. Kao i protiv Olimpijakosa“.

Koliko je izvodljivo igrati fudbal o kojem ti pričaš u utakmicama poput derbija gde sve pršti od duela? Pogotovo tebi na sredini terena.
“Istina, ima više duela, više kontakta, sudije u takvim utakmicama to više i puštaju... Ali meni to ne smeta, nije mi to nikakav problem. Nije to bio razlog slabe igre. Jednostavno, cela ekipa je loše delovala i kao celina smo bili slabi“

Da se vratimo na prošlo leto. U jednom trenutku je delovalo kao izvesno da ćeš završiti na pozajmici u Nišu. Šta se tu dešavalo?
“Bili smo na pripremama, igrao sam koliko sam dobijao šansu i tu šansu sam koristio. Međutim, bilo je dosta igrača i velika konkurencija. Koje se ja nisam plašio. Ponudili su mi u klubu da odem na pozajmicu u Niš. Što ja nisam prihatvio. Smatrao sam da imam kvalitet da se borim za mesto u timu Zvezde i to sam želeo da pokažem. Na sopstvenu inicijativu sam ostao u klubu i izborio se. Naravno, boriću se i dalje da pokažem da zaslužujem Zvezdin dres“.

Šta ti je trener Milojević rekao kada si saopštio da neće na pozajmicu?
“Nisam tada toliko ni pričao sa šefom o tome. Ta priča je krenula iz kluba i rečeno mi je da je to najbolje rešenje za mene ako želim da imam veću minutažu. Međutim, insistirao sam da ostanem. Dosta vremena sam proveo u Napretku, pokazao koji kvalitet imam i nisam želeo da se vraćam korak unazad. Iz Napretka sam zaslužio prelazak u najbolji klub u Srbiji i nisam hteo da se vraćam“.  

Da li si bio svestan rizika? Šta da si još jednu polusezonu presedeo na klupi ili tribinama?

“Svestan sam bio rizika jer nisam mnogo igrao prethodnu polusezonu. Da se opet desilo isto i da sam ostao, a da ne igram još jednu polusezonu, bio bi to veliki problem. Ipak, jako sam verovao u sebe, nisam posumnjao u kvalitet i na kraju se to ispostavilo kao prava stvar. Protiv Mladosti iz Lučana je bila prva prava šansu koju sam iskoristio. Pre toga sam odigrao dve utakmica po 15-ak minuta. Protiv Lučana sam počeo, odigrao dobro, kao nagrada je došao gol. Zatim je usledilo gostovanje u Subotici gde sam opet odigrao celu i dao gol. I tako sam krenuo da koristim šanse“.

Kao očigledna pristalica lepog fudbala, u čijoj igri najviše uživaš od svetskih igrača i timova?

“Najviše uživam u igri Mesija jer ono što on radi je magija. A najviše kao fudbalera cenim i poštujem Kristijana Ronalda što se tiče njegovog rada i uspeha. Takođe, uživam da gledam Nejmara. Od ekipa volim Mančester Siti sa Gvardiolom. Njihov fudbal obožavam i uživam u svakoj utakmici. Što se igrača na mojoj pozicije tiče, uzor mi je Inijesta. Sviđa mi se njegov način razmišljanja. U svakom trenutku je donosio pravo rešenje koje je najbolje za ekipu. Kao da je programiran da izabere ono najbolje“.

Mozzartsport