“Korona je kao oružje koje sve vreme pokušava da vas ubije”

"Sve vreme sam imao osećaj da nešto u meni želi da me iscrpi i konačno ubije"

Jedan Krićanin koji živi u Londonu, objasnio je kako je izgledala njegova borba sa bolešću koju je izazvao korona virus Covid-19. Priznaje da je ova bolest smrtonosno oružje koje razara telo i koje možete pobediti samo ako ste hrabri. Njegovu ispovest vam prenosimo u celosti.

Prošlo je 48 sati od mog povratka kući. I dalje pokušavam, korak po korak, da uskladim disanje i da ga dovedem u normalu kao pre infekcije korona virusom.

Podeliću sa vama svoje iskustvo kako biste shvatili ozbiljnost ove bolesti i slušali stručnjake od „a do š“.

Na početku bih vas zamolio da, ama baš nikada ne slušate one koji tvrde da je ovo jedan običan grip, barem iz poštovanja prema nama koji umalo nismo umrli od ovog smrtonosnog oružja. Sram ih bilo!

Ovaj virus zaista jeste ORUŽJE koje ulazi u vaša pluća da vas ubije, a to će činiti na svaki mogući način, budite sigurni.

Ja, konkretno nisam imao ni običan grip decenijama. Nisam dijabetičar, nemam problema sa srcem i generalno sam dobrog zdravstvenog stanja. Jedini problem je što imam višak kilograma.

16. marta dok sam odlazio u hotel osetio sam da imam temperaturu. Nisam mogao da je izmerim jer nisam imao toplomer, ali sam uzeo paracetamol. Tek sledećeg jutra kada sam se vratio kući sa poslovnog puta shvatio sam da imam 38,4.

Odmah sam se samoizolovao kako ne bih zarazio ostatak ukućana, pozvao sam 111 (posle dva sata su mi se javili) i rekli su mi da nastavim da uzimam paracetamol i ako za 7 dana ne budem bolje da im se javim.

Nemajući drugo rešenje pratio sam uputstva, a u isto vreme sam se konsultovao sa dobrom prijateljicom i doktorkom iz Grčke.

Temperatura je bila stabilna, sve vreme iznad 38, ali prvi simptom očigledni bio je gubitak apetita. Od trećeg dana bio sam samo na vodi, nisam mogao da jedem, ma čak nijedan komad hleba. Najiskrenije, tada sam počeo da se plašim jer sam shvatio da nešto iznutra zaista pokušava da me iscrpi i, konačno, ubije.

Pet punih dana sam pio vodu, a istovremeno 19. marta uveče primetio sam krv u mokraći, što su lekarka iz Grčke, ali lekari iz Britanije smatrali infekcijom mokraćnih puteva.

Počeo sam da pijem antibiotike ali, k’o za baksuza posle dva dana došlo je do hemoptizije (iskašljavanja krvi). Virus je izvršio potpuni napad na moje telo, a ja sam sedeo kod kuće jer su smatrali da nisam slučaj za bolnicu.

Na Dan nezavisnosti moje domovine Grčke, 25. marta nivo kiseonika u krvi pao je na 90, iskašljavanje krvi i krv u mokraći su se nastavili zajedno sa temperaturom. Konačno sam pozvao 999 i posle 45 minuta čekanja dobio sam prioritet da budem prebačen u bolnicu.

Sećam se da sam ih pozvao tačno u 16:15 jer su minuti bili ključni. Došli su posle još 3 poziva u 19:30 da me pokupe.

’Ajde, makar su došli i odvezli me u bolnicu koja se nalazi blizu moje kuće. Tamo je počela nova Golgota, rekao sam im da sam došao sa niskim nivoom kiseonika u krvi. Smestili su me u fotelju sa daljinskim upravljačem koja podešava visinu nogu i dovod kiseonika. U intervalima su mi uzimali krv, davao sam morkaću, a takođe su mi uradili rendgen grudi.

Oko dva sata ujutru, došao je lekar i rekao mi da imam Covid-19 i da me očekuje lečenje.

10 sati kasnije prebačen sam na odeljenje. Bio sam u istoj sobi sa 87-godišnjakom i 49-godišnjakom koji su umrli. Mala greška je dovoljna i nema vas.

Posle 48 sati boravka u bolnici nisam mogao da dišem, samim tim ni da spavam. Sedeo sam u stolici pored kreveta čekajući zoru, računajući svai minut.

27. marta su me odveli na odeljenje T5 gde sam dobio krevet br. 19.

Prva stvar koju mi je sestra rekla jeste da ne mogu da mi promene čaršaf jer ih više nemaju!

Davali su mi antibiotike u kapsulama, ali i intravenski svake večeri dok su mi istovremeno davali injekciju da spreče trombozu zbog nekretanja.

Dobijao sam i kiseonik, čije su se doze smanjivale kako mi je stanje bivalo bolje.

Bolnica je imala ozbiljne nestašice, nestale su čak i banane (nemojte to smatrati malim za pacijenta kojem je i ugriz banane veliki posao u takvom stanju). Dobijali smo flaširanu vodu da bismo pili terapiju.

Kada se sve završilo, doktor mije rekao: Od svih ljudi u ovoj sobi najviše ste se borili i bili ste veoma hrabri.

Ne znam da li sam bio hrabar, jedino što znam jeste da sam verovao da neću umreti, čak i kada mi je bilo njateže.

Učinite sve što je potrebno da ne budete pogođeni ovim smrtonosnim oružejm. Onome ko ga je izradio mora se suditi kao ratnom zločincu za dela protiv čovečanstva.

Ostanite kod kuće, koliko god da je potrebno!

Telegraf.rs