Intervju vođe Delija o čuvenoj utakmici

Tima je tada imao 27 godina, što je za njega bilo idealno, jer je kako kaže bio dovoljno star da bude razuman i realan, a opet dovoljno mlad da ima dozu ludila i buntovništva

Evropski stadioni na putu Crvene zvezde do kontinentalnog šampiona bili su krcati navijačima iz Beograda koji su pesmom i hukom sa tribina “gurali“ Pančeva, Robija, Mihu i ostale velikane ka tituli, a jedan od njih bio je i vođa navijača Zoran Timić Tima koji se prisetio puta do Italije, „Barijevskog finala“ i gromoglasnog navijanja u meču koji je trajao više od dva sata.

- Sve vezano za put smo dogovarali sa Vladimirom Cvetkovićem, tadašnjim generalnim sekretarom. Trebalo je da se ide autobusima i avionom, i bez obzira na to što je vazduhoplovni put brži i jednostavniji, retko ko je hteo da ide avionom, jer bi to značilo da će doći tek dva sata pred utakmicu. Od Cveleta smo tražili i potpis na ček kako bismo pokupovali sve materijale neophodne za navijanje. U tadašnje vreme ljudi su bili dosta sumnjičavi prema čekovima, a mi smo došli da kupimo četiri hiljade rolni toalet papira. Žena koja je prodavala nas je gledala sumnjičavo, dok na čeku nije videla Cveletov potpis i to da smo iz Crvene zvezde, nakon čega je rekla da nam veruje jer je Zvezda najveća i najstabilnija institucija u celoj Jugoslaviji - počinje priču Tima.

Tima je tada imao 27 godina, što je za njega bilo idealno, jer je kako kaže bio dovoljno star da bude razuman i realan, a opet dovoljno mlad da ima dozu ludila i buntovništva.

- Put je bio i više nego uzbudljiv, a stigli smo na dan utakmice. Grad je bio pun nas i Francuza koji su zaista bili obična publika i nisu hteli da ulaze u neka provociranja i navijačka nadmetanja. Pozicionirali smo se na tribini i kada su igrači izašli na zagrevanje, krenuli smo da bacamo toalet papire, iako to nije bio prvobitni plan. Međutim, slika je zaista bila prelepa, delovalo je da kao da pada sneg. Uz to smo raširili srpsku šetalicu koja je i za evropske standarde bila ogromna. Navijači Marseja su imali šetalicu koja je bukvalno bila pet puta manja od naše.

Na utakmici takve važnosti kao što je bila finalna u Bariju, bilo je teško održavati „red“ na tribini.

- Nas par iskusnijih se raštrkalo na poluvremenu da objasni ljudima da moraju da navijaju celu utakmicu, bez prestanka. Tada je na tribini bilo i onih manje iskusnih, pa smo morali da razgovaramo sa njima. Međutim, razumem ih, utakmica je bila tvrda, od velike važnosti i ljudi kao da nisu imali snage da navijaju. Sećam se da smo celo drugo poluvreme forsirali pesmu „Napred Zvezdo, samo napred“. Ključali smo dok su trajali produžeci.

A onda je došla penal serija kada je Pančev izveo odlučujući jedanaesterac i pogodio.

- Tad ne postoji nikakva navijačka organizacija, nikakav red, samo čista emocija. Bio sam u delirijumu, suze su same krenule da mi idu na oči. Kad je Pančev pogodio penal, imao sam utisak da je tribina eksplodirala, iako nisam mogao da se pomerim prvih nekoliko sekundi, nakon čega je krenulo opšte slavlje. Veselje smo nastavili na parkingu gde su bili naši autobusi. Bilo je stotinak autobusa punih navijača i iz njih su se orile Zvezdine pesme, a mislim da smo tu ostali bar dva sata, dok nismo krenuli nazad za Beograd - tvrdi Tima, svedok verovatno i najvažnijeg događaja u dugoj i bogatoj istoriji našeg kluba.

Espreso