Strašni dečak, Sivori jugoslovenskog fudbala

Sećanje na legendarnog driblera, kom je i čuveni Žist Fonten poželeo da stisne ruku i oda prizanje

Tačno su dve godine kako nas je napustio Dragoslav Šekularac.

Legendarni Šeki sada umesto ovozemaljskog uživa u nebeskom fudbalu. U neku nama nepoznatu ligu prešao je 5. januara 2019, kada je srce rešilo da svira kraj u 82. godini.

Sećanje na jednog od najatraktivnijih igrača koje je svet video, drugu Zvezdinu zvezdu, ne bledi niti će. Da tako bude, pored novinara trude se i oni koji su imali tu privilegiju da poznaju Dragoslava Šekularca.

Jedan od njih je Branko Toholj, profesor francuskog jezika koji se 1960. kao student u Parizu igrom slučaja našao u ulozi vodiča jugoslovenske reprezentacije tokom prvog ikad odigranog Evropskog prvenstva. Tada zvanog Evropski kup nacija.

U bifeu jednog beogradskog hotela, zagledan u prošlost i s torbom starih novina i fotografija da to dokumentuju, profesor Toholj pričao je za Mozzart Sport o vremenu kada je svedočio jednom od najvećih fudbalskih priznanja. O trenutku kada je čuveni Žist Fonten proglasio Šekularca za najboljeg na svetu.

"Ej, Žist Fonten ulazi u svlačionicu naših samo da bi stisnuo ruku Šekiju i rekao mu da je najbolji na svetu", više puta ponovio je gospodin iz Mostara, koji je kao dete zbog rata morao u Kraljevo, a život ga je kasnije vodio u Beograd, Pariz, Šibenik, pa opet u francusku i srpsku prestonicu...Branko Toholj (treći sleva) u društvu reprezentativaca Žarka Nikolića, Muhameda Mujića, Tomislava Kneza i prijatelja

Gest i dan-danas rekordera po broju golova na jednom Mundijalu (13 u šest utakmica, 1958. u Švedskoj) dogodio se posle finalnog duela Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, u kom su Sovjeti slavili sa 2:1 golom Viktora Ponedeljnika u produžecima, a kom je prethodila spektakularna pobeda naših reprezentativaca nad domaćinom Francuskom.

"Deco moja, kakva je to utakmica bila! Petnaest minuta pred kraj Francuzi vode sa 4:2. Tomo Knez, tadašnji igrač Borca iz Banjaluke smanjuje, a onda Dražen Jerković daje dva gola. Na stadionu muk, Francuzi ne znaju gde su. Ne znaju ni gde su ni šta su. Ja sam tada sedeo na klupi pored Tirketa. Dali su mi tu čast zbog toga što sam se brinuo o njima u Parizu", priseća se profesor Toholj.

Kako je igrao Dragoslav Šekularac tih godina dokumentovano je tekstom u prestižnom Frans fudbalu, objavljenom 12. jula 1960. godine. Autor je Žan Kornu, a za Mozzart Sport tekst je preveo i priredio gospodin Branko Toholj.

"Sivori, Šekularac, dva igrača iste klase, dva čudesna igrača koja se računaju među elitom svetskog fudbala.

Dragoslav Šekularac je ljubimac Beograda od 12. godine - sada kada su mu 23 on igra za publiku koja dolazi da ga gleda, jer je zvezda svog tima.

Tako je on stvorio kult svoje ličnosti, on je preponosan, a to mu je mana i u isto vreme njegova velika vrednost.

On uvek želi da oduševi. U 18. godini, vraćajući se sa jednog turnira za mlade fudbalere, vratio se u Beograd sa vespom koju je kupio potrošivši svu svoju ušteđevinu da bi tako zadivio devojke.

On poseduje neponovljive tehničke kvalitete - tehnike igre, pa možemo reći da ih on sve poseduje. Ako on ne poseduje suptilnost driblinga jednog Kope, ipak on ima jednu takvu veštinu vladanja loptom da to poredimo sa umetnošću zahvaljujući svojoj oštroumnosti, svojoj inteligenciji u igri. Čvrst je na tlu zbog svojih kratkih nogu - sa snažnim šutom. Nijedan od njegovih kvaliteta nije promakao očima selektora koji su mu pružili priliku.

NEPONOVLJIVI TRIOFrans fudbal iz 1960. godine

Šekularac nije nikada bolje igrao za reprezentaciju kao prošlog proleća uz Milutinovića i Veselinovića. Njih trojica formirali su jedan od najboljih trija koji je ikada imala Jugoslavija.

KOSTIĆ I ON

Postao je blizak prijatelj sa Kostićem u Crvenoj zvezdi. To nije sprečavalo da prijatelji budu ponekad u svađi. Šekularac kaže da Kostić ne bi bio ništa bez njegovih lopti, a Kostić mu odgovara da bi on znao isto voditi igru. Saigrači u Zvezdi prave razliku govoreći da je Kostić najopasniji igrač jer postiže golove, ali da je Šekularac krajnje potreban.

Povređen u članak tokom turnira, Šekularac nije mogao pokazati sav svoj talenat na Parku prinčeva ni za vreme polufinala ni u finalu, ali je svima ostavio snažan utisak".

Upravo je Enrike Omar Sivori koji se pominje u naslovu teksta iz Frans fudbala - Argentinac italijanskog porekla i reprezentativac obe zemlje sredinom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka -fudbaler kom se divio Dragoslav Šekularac i po čijem uzoru je nosio spuštene štucne. Eto još jednog primera koliko je Šeki bio veliki, kada je uspeo da ga stranac poistovećuje sa čovekom na kog se ugledao.

Piše: Jovan TERZIĆ Mozzartsport