VELIKI INTEVRJU BIŠEVCA: “O reprezentaciji Srbije, plasmanu u Katar, Ibrahimoviću, Crvenoj zvezdi”

Nekadašnji as Crvene zvezde otvara prvi internacionalni kamp u Srbiji!

Tamo gde su našem narodu otimali ono što nikome nije uzeo, u kolevci srpske duhovnosti i istorije, u Lešku na Kosovu i Metohiji, rođen je Milan Biševac.

Kasnije reprezentativac Srbije i proslavljeni fudbaler, tada samo običan dečak kojem je lopta bila prva ljubav. Porodica je svedok da često nije mogao da spava dok ne zagrli loptu. Roditelji su imali samo jedan problem sa njim – nisu mogli da pronađu način da ga sa terena uvedu u kuću. 

Kao prevozno sredstvo do uspeha iskoristio je upornost koja ga je oduvek krasila. Goliće iz dvorišta i sa igrališta, nakon samo nekoliko godina zamenio je ‘Marakanom‘, zatim i ‘Parkom prinčeva‘. 

Suvišno je govoriti o borbenosti jednog čoveka koji nosi nadimak ‘srpski Gatuzo‘. Komandovao je defanzivnom linijom celim tokom karijere, znao je da ode u napad i reši meč, ali iznenadio je kompletnu fudbalsku javnost kada je navukao golmanske rukavice i silom prilika stao između stativa.

Ostao je nesavladan. Nosio je dres BASK-a, Bežanije, Železnika, Crvene zvezde, Lansa, Valensijena, Pari Sen Žermena, Liona, Lacija, Meca, Didelanža i Svift Esperanža. ‘Monsieur’ Biševac ostavio je dubok trag u Ligi 1. San je ostvario u trenutku kada je obukao dres Crvene zvezde.

Milan danas sa svojom porodicom živi u Francuskoj. Poseduje menadžersku agenciju, dok je nedavno odlučio da pokrene internacionalni kamp za decu. Biševac je o novom projektu, kao i brojnim dešavanjima koja su ga pratila kroz karijeru, govorio za HotSport.

MB: Reč je o prvom internacionalnom kampu koji ja pravim u Srbiji. Dugo godina sam u Francuskoj pratio rad njihovih akademija, pa sam jednostavno to hteo da prenesem kod nas. Ozbiljan projekat sa ozbiljnim timom ljudi. Veliki broj stručnjaka dolazi iz inostranstva. Kamp se održava na Zlatiboru u periodu od 19. juna do 30. jula. Naravno da je druženje važno, ali akcenat je na radu. Želim da svako dete koje bude član kampa kaže da je napredovalo nakon boravka na Zlatiboru. Cilj je da vide kroz šta sve prolazi jedan profesionalac, te na koji način se navikava na rad. Očekuje ih svakodnevno ustajanje u ranu zoru, zatim futing, prevancija, doručak. Planirana su tri treninga na dnevnom nivou. Svako dete ima mogućnost da se pokaže ljudima iz francuskih klubova koji će biti moji gosti. Pomno će pratiti rad naših mladih nada. Obično na kampovima jedan trener vodi računa i do 40 polaznika, ovde na petoro klinaca ide jedan trener. Tendencije su okrenute ka tome da svi dobiju priliku da nauče nešto novo. Među gostima biće dosta poznatih igrača, kako iz inostranstva, tako i iz Srbije. Nema izgovora, na Zlatiboru ću i ja ponovo obuti kopačke i istrčati na teren. Prvi korak je kamp, ali polako razmišljam o stvaranju fudbalske akademije.

 Imao je Milan od koga da uči u Francuskoj. Predsednik Liona, Žan Mišel Ola, spada u grupu najboljih fudbalskih radnika na planeti. 

MB: Žan Mišel Ola je najbolji predsednik na svetu! Mnogo je učinio za Lion i francuski fudbal. Možeš da ga voliš ili ne, ali to su činjenice. On je broj jedan! Mislim da je Lionova škola fubala najbolja u Evropi. Mogao bih da se ugledam na njega, zašto da ne. Mladost je nešto najlepše! Imamo mnogo talentovane dece, moramo im dati šansu. Eto prilike da istrče na teren sa drugarima, pa i da malo zaborave na mobilne telefone.

 Slobodno vreme koristio je da igra fudbal, bez obzira na treninge i obaveze koje je svakodveno obavljao. Uživao je u onome čime se bavi, ali smatra da to danas nije slučaj sa igračima.

MB: Promenjen je stil života. Vara se ko smatra da okruženje i društvene mreže ne utiču na igrače. Nažalost danas klinci igraju ‘Sony‘, ili koriste mobilne telefone konstantno. Slobodno vreme sam provodio igrajući mali fudbal. Jedva sam čekao da izađem napolje. Ne možeš ti to da zabraniš deci, to je današnjica. Važno je onda korigovati vreme, voditi računa da sve bude u granicama normale. Iskreno, spavao sam sa loptom, provodio vreme na terenu po ceo dan – kaže Biševac i dodaje:

-Informacije se neprestano veoma brzo kreću, kako tačne, tako i netačne. Brojne stvari nisu normalne, ali ipak su dostupne. Mojoj generaciji to nije bilo blisko, srećan sam zbog toga. Nenormalno je da šalju poruke i prete klincima posle utakmica. Mladi igrači ne uživaju dovoljno u fudbalu. Postoji veliki pritisak koji potiče od malih nogu. U podsvesti razmišljaju samo o tome kako moraju da ostvare uspeh. Roditelji vide šansu da zarade novac, reše sve životne probleme i poteškoće. U šestoj godini šalju dete na 300 turnira, individualni treninzi…Klinac napuni 15, 16 godina, odmah mu je svega preko glave. Ne uživaju dovoljno u fudbalu! Da još uvek mogu, ja bih i dalje igrao fudbal. Sve ono što sam prošao od detinjstva, prošao sam kao bos po trnju. Da li bi opet pristao na isti put? Da! Bih! Moj odgovor je jasno i glasno potvrdan. Sve sam mogao da istrpim samo da bih igrao fudbal.

 Šta srpski fudbal deli od toga da bude na vrhunskom nivou i zbog čega ne može da parira evropskim takmičenjima?

MB: Domaćem fudbalu danas nedostaju kvalitetne niže lige. Za jednog mladog igrača bilo je to pravo kaljenje, navikavanje na seniorski fudbal. U tom periodu nastupali su u drugoj i trećoj ligi vrlo ozbiljni fudbaleri. Meni je vreme provedeno u BASK-u bilo od velikog značaja. Stari beogradski derbi BASK – Grafičar, pune tribine, nikada to neću zaboraviti. Tada je mogao da se vidi dobar fudbal. Da se razumemo, ima i danas dobrih igrača. Kada podvučemo paralelu razlika je uočljiva. Sada je daleko teže poručiti mladom fudbaleru da je za njega bolje da ode na pozajmicu, u neki niži rang takmičenja. Oni to teško shvataju, svi odmah žele u Zvezdu, Partizan, PSŽ…

 Jedna reč je Biševcu bila dovoljna da opiše značaj igranja za nacionalni tim.

MB: Reprezentacija je svetinja! Specifičan je osećaj igrati za svoju državu. Uvek sam se radovao pozivu u nacionalni tim. To je sreća, ali isto tako i odgovornost. Evo sada imamo sjajnu grupu momaka. Plasirali smo se na SP u velikom stilu. Ne znam da li su ljudi svesni uspeha. Trijumf nad nekom velikom reprezentacijom, prvi nakon onog nad Nemačkom 2010. godine. Tada je ekipa Radomira Antića igrala vrhunski. Sada ponovo imamo selektora za ponos. Piksi je harizmatičan, pun samopouzdanja, to je on. Rođeni pobednik, igra za gol više, i kao igrač je bio takav. Majstor je na terenu, a sada je sve preneo na svoje izabranike. Mnogo je lepo videti Stojkovića kada se pojavio na žrebu u Kataru. Dođe toliko velikih imena, a svi poštuju našeg selektora. Kada je bio predsednik Zvezde, poseti on naš trening i ostavi nas bez teksta. Lopta se lepi za njegovu nogu! Slobodnjak zatvorenih očiju. Staneš, gledaš, diviš se…

 Žreb u Dohi je održan, a Orlovi će u grupnoj fazi igrati protiv Brazila, Kameruna i Švajcarske. Da li ste se čuli sa bivšim saigračem, kamerunskim levim bekom, Asu-Ekotom?

MB: Beno Asu-Ekoto je moj veliki prijatelj. Svakodnevno se čujem sa njim, zajedno smo igrali u Mecu. Zanimljiv lik! Čuli smo se posle žreba. On tvrdi da pobeđuje Kamerun, ja mu kažem da tri boda uzima Srbija. Malo se prepucavamo i šalimo na račun tog duela. Uskoro će doći kod mene u Srbiju, biće gost na kampu.

 Kako komentarišete velike uspehe Crvene zvezde u prethodnih pet godina?

MB: Svi znaju koliko ja volim Zvezdu, o tome se ne diskutuje. Crvena zvezda je veliki klub i treba da teži ostvarenjima iz prethodnih sezona. To je klub koji mora da bude stalni učesnik Lige šampiona, pravi gigant. Ogroman je uspeh sve ovo što je urađeno u nekoliko prethodnih godina. Deki sada radi odličan posao. Ulaže energiju, emocije i kvalitet. Važno je donositi bodove koji jačaju koeficijent srpskog fudbala. Uradio je i Partizan dosta, ali Zvezda vuče i nosi srpski fudbal.

 Da li ste ikada pomislili o mogućnosti da navučete rukavice i stanete na gol tokom utakmice?

MB: Sve za Zvezdu! Uh, sve sam mogao da očekujem, ali ne i da stanem na gol. Težak period, nije nam išlo. Izgubimo od Libereca tada…Veliki klub, a očekivanja srazmerna veličini Crvene zvezde. Stvori se pritisak odmah nakon neuspeha. Treba to osetiti, pregrmeti. Sve je to sastavni deo karijere. Povredi se Ivan Ranđelović, a Ailton hoće na gol. ‘Gde ćeš debeli, idi tamo da daš gol. Ionako gubimo, neću ga ja postići sigurno’, poručio je Biševac tada snažnom Brazilcu.

-Tek što sam navukao rukavice, onako zbunjenog me povukla lopta. Istrčao ja, a oni odmah probali lob. Srećom nisu bili uspešni. Posle sam imao dve intervencije, doduše u odbojkaškom stilu. Ostao sam nesavladan, zamislite. Sa Zvezdom mi je svaki poraz teško pao. Uvek smo bili blizu nekog uspeha, pa usledi tragično ispadanje. Strazbur me je pogodio mnogo, a Bordo sam kasnije gledao na TV-u i jedva izdržao. Ipak, protiv Strazbura sam ja bio na terenu. Gameiru sam udario dve, tri ćuške zbog golova. Od tada mu je karijera krenula na bolje ha-ha-ha. Odličan igrač, karijera najbolje govori o njemu. Da je ta ekipa ostala na okupu još nekoliko meseci, mislim da bi ušli u Ligu šampiona.

 S obzirom da ste rođeni na Kosovu i Metohiji i da ste uvek jasno iznosili svoje stavove po tom pitanju, da li ste nekada imali probleme u inostranstvu?

MB: Nisam imao problema u inostranstvu povodom toga. Sećam se jedne situacije u periodu kada sam nosio dres Valensijena. Komentarišemo dešavanja pre treninga, ćaskamo…Pojedinci nisu znali ništa o Kosovu, ma nisu znali gde se nalazi naša zemlja. Dođe saigrač i pita me: ‘Srbija, Kosovo, da li to pripada Australiji‘? Hteo sam da ga udarim, o čemu dalje da pričamo. Oni svoje mišljenje grade preko TV-a, ta slika je u potpunosti iskrivljena. Nikada nisam doživeo uvrede, ne mogu da grešim dušu. Jako emotivno doživljavam razgovore o Kosovu i Metohiji. Otišao sam kao mali, ali ja Kosovo osećam. To je moje! Nikada nije izašlo iz mene, srce me vuče dole. Nisam toliko često imao pauze za vreme nastupa u Francuskoj da idem dole. Namestila se situacija da mogu da odem, ubrzo sam se razočarao. Smučilo mi se da u svojoj zemlji moram da plaćam nekakvu putarinu na ‘granicima’… Kosovo je Srbija, šta god da se desi. Bez obzira na sve probleme…

 Dugo se u javnosti govorilo o potencijalnom dolasku Onjegija Onazija u Crvenu zvezdu. Kakvo je Vaše mišljenje o bivšem saigraču iz Lacija?

MB: U ovom trenutku nisam siguran da je Onazi kalibar za Zvezdu. Nismo dugo bili zajedno u Laciju, pritom je on dobijao šansu ‘na kašičicu’. Solidan igrač, čudna glava, specifična. Nisam pratio razvoj njegove karijere kasnije, pa ne mogu baš da sudim. Ne znam koliko je pametno kupiti nekog igrača samo zato što je nekada nastupao u klubu koji ima ime. To je rizik!

 U periodu kada ste nastupali za Pariz Sen Žermen, svlačionicu ste delili sa Žan Kristof Bajbekom. Šta je nekadašnjeg francuskog vunderkinda sprečilo da se dokaže u Partizanu?

MB: Bio sam u PSŽ-u kada je Bajbek priključen prvom timu. Odmah se videlo da se radi o igraču koji poseduje kvalitet. Neugodan za čuvanje, imao je brzinu i znao da postigne gol. Ja sam kasnije otišao u Lion, a njega su često slali na pozajmice. Nije mu karijera išla po njegovim očekivanjima. Putevi su nam se u potpunosti razišli. U Partizanu se nije dokazao, bez obzira na preporuke koje je klub imao za njega. Jasno je da fizička sprema nije bila na profesionalnom nivou.

 Upoznavanje sa Zlatanom Ibrahimovićem bilo je vrlo specifično i zanimljivo, kao i sve kada je Šveđanin u pitanju.

MB: Otputovali smo na pripreme u Katar. Nas je predvodio Anćeloti i igramo protiv Milana prijateljsku utakmicu. Zlatan u špicu Rosonera, ja ga čuvam. Odlučim da probam da komuniciram sa njim malo. Gde si Ibra brate? On ćuti, ja ponovo… Ostao sam bez odgovora i posle dva minuta. Ma nije progovorio, ja batalio priču. Nisu prošle ni tri nedelje, Ibra poptisuje za PSŽ. Tada smo već otišli u Njujork, drugi deo priprema. Pošto je ozvaničio saradnju, čekamo da se na večeri pridruži ekipi. Veliko ime, razmišljamo da li nas zna. Prilazi čovek za sto i na srpskom mi kaže: ‘Gde si brate’? A ćutiš onaj dan na terenu? Pričao mi je kasnije da je takav, fokusiran je samo na igru, ostalo ga ne zanima. Zlatan je privatno super momak. Za atmosferu je odličan! Deluje arogantno, ali uopšte nije takav. On kaže da nije dovoljno dobar, ako nije pozitivno lud. Tako funkcioniše i rezultati govore umesto njega. Razume srpski i priča sasvim solidno – otkrio je Biševac, a zatim govorio o najboljem levom beku sa kojim je sarađivao na terenu.

MB: Maksvel je klasa i na terenu i van njega. Tehnički prefinjen, ma fenomenalan. Zna da igra u oba pravca. Nikada kod jednog beka nisam video toliku lakoću u igri. Čovek jednostavno zna da igra fudbal, nema tog beka sa kojim bi mogao da ga uporedim.

 Koliko je teško uskladiti talenat i glavu i ko po Vašem mišljenju to nije uspeo od poznatih imena?

MB: Joan Odel, trener mlađih kategorija u Nici. Imao je sve što je potrebno jednom mladiću da postane ‘TOP’ igrač. Krasile su ga snaga, brzina i tehnika za pozavideti. Znate šta mu je nedostajalo? Glava! Nije imao to što je najvažnije. Ako uklopiš noge i glavu, ti si vrhunski igrač, ne valja ako nešto nedostaje. Evo, zanimljv primer je i Joan Gurkuf. On nije voleo medijsku pažnju, uživao je u odvojenosti od sveta javne ličnosti. To je nemoguće kada dominiraš u Lionu, pa još dobiješ nadimak ‘novi Zidan‘. Sa Bordoom je osvojio Ligu 1, zaigra za reprezentaciju, pa svi mediji su bili usmereni ka njemu. Nije bio spreman za te izazove. Stalno ga je nešto bolelo, mučilo. Čovek veže sedam, osam utakmica, sve ih on reši. Vrhunski igrač… Sutra iz čista mira dođe na trening i kaže da ga nešto boli. Šta te sada boli? Mi smo bliski zaista… Bodrio sam ga stalno: ‘Hajde Jo! Trebaš nam’! Džabe, ode na ispitivanja, snimanja, stvarno čovek ima istegnuće neko. To se redovno dešavalo. Nije mogao da probije neke barijere u glavi. Posle Liona nije uspeo mnogo. Sada igra tenis i kažu da je odličan, ne znam koliko znate, ali čak je počeo i da se takmiči.

 Kakav je osećaj kada u igricama kao što su PES i FIFA vidite svoje ime? Da li obavezno izaberete tu ekipu?

MB: Nisam to toliko igrao, ali pratile su se te ocene u igricama. Bilo nam je stvarno zanimljivo. Lepo je videti svoje ime. Sinovi mi danas kažu ocene, izmame mi osmeh na lice.

 Jedan pogodak Milan nikada ne može da zaboravi. Radi se o revanš utakmici baraža za u21 Evropsko prvenstvo, između Srbije i Crne Gore i Hrvatske.

MB: Uh, gol Hrvatima u mladoj reprezentaciji… Razmontiramo ih ovde, Vučninić da tri komada. Odemo tamo, za njih igraju Modrić, Kranjčar, Ćorluka, Eduardo, ma strašna generacija. Primimo gol, krenu oni žestoko. Zaređale se njihove šanse. Dođe jedan centaršut, uhvatim volej i zatresem mrežu. Osećaj vrh! Znate kakva je tenzija kada igrate tu utakmicu. Mladost, ludost, proslavio se
pogodak na pravi način. Pravili smo ozbiljne uspehe sa mladom reprezenticijom. Pižon nas je vodio do finala na EP, e tada nas je savladala Italija – zaključio je Milan Biševac u razgovoru za HotSport.

Hotsport.rs