Pižonov intervju koji je ostavio sve bez daha! “Ceo sam život izmaštao u sobičku tri sa tri. I sve mi se to dogodilo”

Prenosimo vam ceo intervju koji su kolege sa Mozzartsport-a odradile sa legendarnim Pižonom

Povodom pola veka od debija u prvom timu Crvene zvezde...

Sobičak je bio sa dvorišne strane, neugledan i neuslovan, zidova 'garniranih' kičicom memle. Zajednička česma i zahod. Sav komšiluk kô rod najrođeniji.

Svega se dobro seća...

Bilo je vreme dečje ornjave i neasfaltiranih ulica; pesme slavuja u kraju koji je nekada davno darovao s mora smokava i od Mostara grožđa; prvih mangupčića na glasu i lokalnih frajlica zbog kojih su najsmeliji kršili pesnice.

Zvezdara, Bulbulder, početak šezdesetih godina...

“To gde smo mi živeli bila je kućica tri sa tri. Devet kvadrata, doslovno. Majka, sestra i ja; dva kreveta, između jedna drvena kutija i preko nje madrac. Spavaš na pola kreveta. Drukčije nije moglo sve da stane. Okolo vlaga... Ali ne žalim se, bilo je na specifičan način slatko”.  

Vladimir Petrović Pižon krenuo je iz zvezdarske udžerice u ulici 21. divizije putem što je usnio kao krhki plavušan. Jer kad ništa nemaš, snovi su jedini kapital.

Pružiš ruke ka zvezdama i...

“Onda sanjaš. Slušaš radio prenose. Radivoje Marković, Marko Marković... Džajić, finta levo, finta desno... Pa maštaš da će tako jednog dana i tvoje ime da pominju. Onda razmišljam: S koliko je godina Džaja zaigrao za prvi tim? Sa 17. Dobro, da vidim da l' ću ja moći. Pa s koliko godina je prvi put igrao za reprezentaciju? Sa 17. U redu, ja sam sa 18”...

I tako od bulbulderskih prašinarnika, dobro utabanim stazama, do zvezdanih visina. Zvezdin dres, Zvezdina zvezda, kapiten, primaš svoje vrste. Iznad svega idol. Ima onaj kuplet jednog od viđenijih navijača Crvene zvezde - stara garda - što u trenucima emocionalno-maliganske plime i dan-danas ume da izvadi šlajpik i s dečačkim ushićenjem pokaže: na 'pijedestalu' fotografija lepe mu supruge i barabar s njenom – Pižonova fotka!      

Doći će posle i London, elitni Kensington, prvotimac Arsenala...

I reprezentativac sveta.

Inspiracija najvećih sportskih pera.

(Setiće možda stariji... Džefri Grin, uglađeni gospodin s leptirušom, svedok gotovo svih najvećih fudbalskih događaja prošlog veka: “Ima li taj čudesni Pižon kakve rodbine u Engleskoj, nekog mlađeg brata kog bismo mi rado prisvojili? Taj nadahnuti mladić, u stvari još dečak, nestašnih pokreta i bistrih očiju, bio bi u stanju da vodi loptu po strmim londonskim krovovima kao što to čini po sasvim ravnom travnatom terenu. Nije onda nikakvo čudo što tako lagano, prosto volšebno prolazi pored naših robusnih bekova”. Ili Žan Filip Retaker: “Jugoslovenski fudbal ima goluba koji, doduše ne leti, ali njegova lopta uvek odleti tamo gde on želi. To je najdragoceniji golub kog sam video u životu”...)

U godini kad obeležava pola veka od debija za prvi tim Crvene zvezde Vladimir Petrović Pižon s mirom može da konstatuje kako mu se dogodilo maltene sve o čemu je sanjao. Otuda se s uskršnjom radošću vraća na početak svog bajkovitog puta...

“Jesam Zvezdarac, ali rođen sam kod Hipodroma. Neki to ne znaju. Tamo, u toj Paštrovićevoj ulici, bio sam do druge godine. Svet i sve oko mene počeo sam da pamtim kada smo prešli u centar grada. Preselili smo se u zgradu Politike. Tamo sam bio od druge do sedme godine. Otac je tu i ostao, a majka, pošto se razvela, povela je mene i sestru sa sobom na Zvezdaru”.

Kako je sve to uticalo na vas?

“To je bila srećna okolnost za mene, jer sam u novom kraju imao mnogo više prostora da igram. Tu kod Politike samo terasa iznad rotacije, gde su se sušile rolne. E sa te terase dva puta sam pao. A visina ozbiljna. Kad sam tresnuo išla mi krv i na usta i na nos. I na uši. Srećom, bio je neki pleh dole ispod. Na toj terasi shvatio sam kako se igraču lopta gura kroz noge. Igrali na male goliće jedan drugar i ja”...

Selidba vam, dakle, nije teško pala?

“Kažem, imao sam sreće... Bili smo četvrta kuća od škole Đuro Daničić. A tu se igralo po ceo dan. Uvek je nekoga bilo na terenu. Normalno, kad stariji igraju gledaš. Pa kad im usfali igrač, tu si da uskočiš. 'Aj mali stani na gol'. I ti šta ćeš, staneš. Ponekad sam i igrao. Tako se kališ sa starijima, što je dobro. Jer kad igraš sa fizički snažnijima od sebe brže sazrevaš, brže napreduješ”.

U ono vreme deca su generalno brže sazrevala...

“Jesu. Ja sam, recimo, morao i sestru da čuvam, majka radila... Tako da sam brzo odrastao. Sećam se, roditelji mojih drugara, svih što su stanovali u našem dvorištu ili u blizini, meni su najviše verovali. Skupe pare, zovu me, ja ih onda vodim u bioskop i na sladoled. Majke su ih isključivo sa mnom puštale. 'Ako ide Vladica, ideš i ti', tako je bilo. Još me usput i časte neki dinar. Jedini put kad nisam bio tu jednom drugaru je pukla flaša u ruci. Unakazila ga. Tako isto i majka kad je odvela sestru na odmor... Ja osam-devet godina, sam ostao kod kuće. Okolo sve komšije, nemaš čega da se plašiš... U svakom slučaju, vrate se njih dve - sestri polomljena ruka! Pala s ljuljaške! A sa mnom se nikad nije povredila”.

Veliki broj igrača stasalih šezdesetih i sedamdesetih godina rastao je u ozbiljnoj nemaštini. Čuvena je izjava Fahrudina Jusufija da je za vrhunsku karijeru potrebno vrhunsko siromaštvo. Koliko je ono u vašem slučaju doprinelo?

“Verovatno dosta. Motiv je izraženiji. U mom slučaju majka je radila za sitne pare, imali smo neki dečji dodatak, ono što je ćale plaćao. I šta... Ništa više. Ali sve je to nekako ispalo dobro. Zašto? Imao sam vremena da sanjam i da maštam. Kod današnje dece nije tako. Oni posle treninga dohvate telefon i misli odu na drugu stranu. Nije dobro, treba da misliš o onome što si radio na treningu. Da vidiš šta treba da popraviš, da razmisliš zašto te je trener grdio. Isto važi i za školu. Treba da vidiš gde si pogrešio, šta je to učitelj govorio, gde te je ispravio. A ovako ti sve te stvariš zaboraviš, potisneš u drugi plan. Gledaš u telefon i on te okupira. E to je bila naša najveća sreća u onoj nesreći – što nije bilo tih stvari”.

Govorimo o siromaštvu kakvo današnja deca uglavnom ne poznaju...

“Mi često nismo imali šta da obučemo. Ja sam do 17. godine nosio samo trenerku. Pantalone sam počeo da oblačim tek kad sam došao u Zvezdu. Dobijali smo pare za prevoz – 12 dinara. A štof koštao sedam-osam dinara. Moraš da kupiš metar i deset da bi ti napravili pantalone. Pa onda da bi imao pantalone ideš peške na trening”.

Sa Zvezdare peške?

“Peške do Vuka, pa na “desetku”. Ali bilo je puno puta i da se moralo pešaka do Marakane”.

Ali trebalo se prethodno izboriti za crveno-beli dres, zar ne?

“Prvo, moram da ti kažem da je bilo dobro što sam otišao u Hajduk sa Liona, a ne u Zvezdaru. Zvezdara mi je bila bliža kući, ali ovde sam došao u drugi kraj, kraj koji nije moj, morao sam stalno da se dokazujem. Među svojima bih se možda opustio. U svakom slučaju, imao sam dva drugara, jedan od njih išao sa mnom u razred. Njihov otac bio je sekretar u Zvezdari i on se bavio registracijama. Kad, jednom prilikom dođe jedan od njih, Miša Pacov smo ga zvali, i kaže – registrovani smo. Gde ste registrovani? Pa u Zvezdari. Meni knedla u grlu. On i brat registrovani, ja nisam. Meni krivo. Ja bolji od svih, znalo se već ko je ko na ulici. Ništa... Prođe neko vreme, mi peti razred. I u naše odeljenje dođe jedna baraba – Lale Robija. Četiri puta ponavljao! On je bio ko ova vrata, ogroman. Vidi me jedan dan na času fiskulture kako sve redom driblam i pita me treniram li negde. Ja kažem ne. Hoćeš da te vodim u Hajduk? Hoću! I tako odem”.

Pamtite li prvi trening?

“Kako da ne. Svi stariji od mene, ja samo 11 godina. Ali igram simultanku. Dribling, pas, sve bez greške. Posle treninga dođe čovek iz kluba do mene i kaže: Sine, sledeći put kad dođeš donesi krštenicu. A ja rekô – već sam je doneo! Samo vi mene registrujte. Ubila me ljubomora, morao sam da se pohvalim u kraju da sam registrovan, da treniram negde. Tu prvu godinu su me švercovali, igrao sam za pionire na drugo ime, nisam imao dovoljno godina. Tako je počelo. Imao sam i tu sreće - Hajduk je ipak malo gospodskiji klub od Zvezdare”.

Kad su vas primetili ljudi iz Zvezde?

“U međuvremenu, pre Zvezde, bio sam malo i u OFK Beogradu. Tamo sam igrao beka. Mastele neki bio trener... I pošto nisam imao love, nisam plaćao, on me onako stavi pozadi, reda radi. Ja sam tada već bio registrovan u Hajduku, nego krenu ovi moji iz kraja na probu u OFK i pođem sa njima. Njih posle sve oteraju, mene ostave. Ali jednom prilikom, posle dva meseca, kažu nama da na sledeći trening svi treba da dođemo u plavom. Plava majica, plavi šorts. I - “šangajke”. Kad rekoše “šangajke”... One 3.000 dinara, a ove obične patike “borovo” što je meni keva kupovala hiljadarka. Znao sam da nemam šta više tamo da tražim”.

Onda napokon dolazi Zvezda...

“U Zvezdu sam otišao '69. Oduvek mi je bila simpatičnija od Partizana, pitomija. Partizanovci se stalno hvalisali, pominjali tu '66. i finale Kupa šampiona. Uopšte nisam mogao da ih svarim...Igrali smo na pomoćnom terenu kraj Marakane, Hajduk protiv Partizana. Neki turnir bio... Mene noga bolela, opalio me jedan u kraju dok smo igrali, ali guram nekako. Driblam, šutiram... U jednom momentu ja sam pred golom, situacija lagana, al’ probam petom. I golman je uhvati ko od šale. Trener počne da viče: Napolje! Izlazi napolje! I istera on mene. A Milisav, ekonom Zvezde, sve to video. Otrči on do drugog terena, tu bili omladinci sa trenerom Mihićem: Dođi, Miha, brzo! Da vidiš jednog klinca. Dođe Mihić da me vidi, al' ovaj moj trener neće više da me ubaci u igru. I ode Milisav do njega: “Pi..a ti materina, pusti dete da igra”! Bunio se ovaj nešto malo, pa me pusti. A ja isto. Ali potpuno isto – sve ih pređem, golman odbrani. Miha video šta je trebalo i ode. Posle dva meseca sam došao u Zvezdu”.

Bili ste autentično dete kluba, kao retko ko. Kako je bilo upoznati te ljude iz snova sa svega 12-13 godina?

“Miljan Miljanić je imao taj šmek. Osećao je igrače. Mene je još kao pionira vodio sa prvim timom. Možeš da zamisliš šta to znači za dete. Tako je jednom prilikom poslao Džaju samog, sa kondicionim trenerom na Zlatar. Mini pripreme. I mene sa njima. Ja 15 godina. Pričam drugarima po kraju – niko mi ne veruje. Ma ni ja ne mogu da poverujem. Džaja moj idol! A na Zlataru tek otvoren hotel Panorama. Čist luksuz za ono vreme, ekskluziva. I onda Džaja trenira, trči, okolo se skupila publika, ženske. I ja uz njega. To što je Miljan umeo da napravi ugođaj mladom igraču, to niko nije umeo. Posle sam uvek bio uz prvi tim, stariji igrači me zavoleli, ja im pevao pesme na putovanjima. Mislim da to nikome i nikada neće da se ponovi u tim godinama. Kasnije, kad sam počeo da treniram ozbiljno s prvim timom, bila je neka druga priča. Videli su šta umem, da sam talentovan... Onda je bilo: Sine, nemoj samo kroz noge da mi guraš”.

Pamtite li prvi susret sa idolom Draganom Džajićem?

“Nikad u istoriji kluba neki pionir nije dobio hranu od kluba. Meni su dali. Tu gde je sad zgrada Sportskog društva, tu su bile klupske prostorije koje smo zvali “baraka”. Svlačionice i jedna prostorija za ručavanje. Mnogi su mlađi igrači bili sirotinja, znate koliko je to značilo. Sve je to Miljan osmislio. I sad zamisli, ja pionir, sedim za stolom sa prvotimcima. Prvo te sramota, čekaš da ustanu, da odu, pa da sedneš. Onda me Džaja zovne: Dođi, sine, slobodno, sedi ovde. Toga se sećam kao juče da je bilo”.

Leto 1972. bilo je ključno u vašoj karijeri. Svašta se izdogađalo u kratkom periodu...

“Na nekom turniru u Portugaliji, sa Zvezdom, povredim glavu. Gadno udarim u zemlju. Potres mozga. A u junu treba da idem s omladincima u Španiju na Evropsko prvenstvo. Međutim, Miljan je znao za tu moju povredu i pred put pošalje svog sekretara da me odvede kod lekara na pregled. Lekar kaže tri dana odmora, bez treninga, pa na kontrolu. Sedim kod kuće, odmaram, ležim. Kad odem posle tri dana, pomenem da me malo boli vrat, valjda od ležanja, šta li je. Ovaj kad je čuo... Kući! Vodite ga, nema fudbala za njega. Propustim tako EP, što je Miljan iskoristio da me pošalje na operaciju krajnika, jer sam kao mlađi često imao angine. U međuvremenu me je slao i dve nedelje na Zlatibor, na oporavak. To je bilo pre operacije... Hoću da kažem koliko je sve to bilo organizovano, kako se vodilo računa o svakom detalju. Posle operacije još dve nedelje Kopaonik. Izdržim jednu nedelju, drugu ne mogu. Kukaj, moli... I vrate oni mene. Nisam bio svestan da me ustvari spremaju, da ću sledeću sezonu da igram za seniore. To je već bio 1. jul. Meni rođendan, napunio 17 godina. I tad mi kažu da dođem sutra na trening prvog tima”.             

Tek nešto više od mesec dana kasnije u Beograd dolazi Real Madrid na prijateljsku utakmicu. Ono što ste im uradili sigurno nije bilo ni u vašim najsmelijim snovima. Pričali ste više puta o tome, mislili ste da nećete ni da igrate?

“Pre Reala već sam imao pet-šest utakmica u nogama. Bila je ona domaća Liga šampiona, protiv naših najboljih klubova.E sad, pred svaku utakmicu otprilike vidiš ko će da igra. Zna se to po treningu. Tih prvih pet pripremnih ja sam počinjao, onda Cole Janković posle uđe. Na poslednji trening pred Real samo što smo istrčali, priđe mi Miljan i kaže: Vlado, vidiš onog čiku tamo na klupi. Idi do njega, pa kad završiš s njim dođi. To je bio čuveni novinar Ljubiša Vukadinović. On pita, ja odgovaram. Sedim dole na tartanu... Dajem intervju. Traje to, traje... Kad u jednom trenutku čujem pištaljku. Gotov trening! Jaooooo, mislim se u sebi, ne igram sutra. Završen intervju, krenem lagano ka svlačionici s ostalima, a Pavika (Miroslav Pavlović) mi kaže: Sine, sutra daješ dva komada! Ma kakvi, neću ni da igram, mislim se ja”.Sa Pavikom

Čuvena je ta vaša “priprema” za utakmicu s najvećim klubom na svetu...

“Kažu mi da dođem sutra posle podne, ali ja ubeđen da ne igram. I šta ću, da ubijem dosadu do utakmice, udri u kraju s drugarima košarku. Ako budem i ušao, razmišljam, izdržaću jedno poluvreme, nije problem. Dođe vreme, lagano peške do Vuka, pa na tramvaj. Sedim, vozim se, gledam u one moje nogice i mislim u sebi: Ma gde je mogu da igram s onim ljudima?! Dođem na stadion, tamo već novinari, fotoreporteri, kamere... Sastanak u “baraci”, Miljan dolazi... I samo u jednom trenutku vidim svoje ime na tabli. Noge mi se odsekle! Gurkam Paviku: Pavika, kako ću ja ovo? A on ponovo iste one reči, pa još doda i sočnu psovku: Sine, daješ dva komada! Je....š im majku. Ide zagrevanje, ja sve uz njega”...

Kreće utakmica, stadion pun - šta je u glavi jednog 17-godišnjaka?

“Ma ne znam gde se nalazim! Preplašen. Celih 15-20 minuta nisam primio loptu. Kad ti ona konačno dođe do mene... Ispred šesnaesterac i Realov bek. Sad, kad hoćeš da gurneš čoveku kroz noge, ti praviš fintu. Ja ne, potkačim je onako bezveze i ona prođe. Kad sam video šta se desilo, trk napred, ono već nailazi drugi igrač. Jedva je stižem i samo je špicom ćušnem – op, i njemu kroz noge! Sve to isto ponovim i treći put. Onda zatvorim oči i opalim. Leva noga, slabija... To bilo ispred severa... I samo čujem kako je zagrmelo sa tribina. Svi oko mene, grle me, skaču. Okrećem se ka centru i vidim Paviku – hoće da umre od sreće”.

Ubrzo će i drugi gol...

“Oslobodio se ja. Zalamaj, driblaj... Ršum pravim, publika umire. Ovi samo padaju oko mene. A Miljan viče sa klupe, šalje pomoćnog trenera Žareta da mi skrene pažnju. Nema ponižavanja protivnika! Žare ušô u teren: Vlaadooo! A ovi sa zapada kamenjem na njega. Šou. Na poluvremenu ja opet uz Paviku. Znam da sledi ribanje. Kaže on: Samo sedi tu i ćuti. Drago bilo Miljanu, ali mora pedagoški da reaguje. I krene po meni: Kako se to ponašaš? Šta radiš? Našta ti to liči? Ja samo ćutim, šta ću.Krene drugo poluvreme, oni brzo izjednače. I onda jedna lopta na centru... Primim je, vidim niko me ne napada. Svi se sklanjaju, povlače, beže od mene. Vučem je, vučem, hoću da dodam, al' nemam kome. Vojin viče: Sine, daj! Guraj, sine! Gledam, nema gde da prođe. Idem još napred, ovi se povlače. Dođem tako sve do 25 metara od gola, Vojin opet zove. Ma, rekô... I opalim opet žmureći. Ode u 90! Delirijum. Na kraju 4:1. Tu Džaja, Kule, Karasi, tu svi. Oni mene proglase za igrača utakmice. Kao nagradu dobijem zlatni “darvil”. Nisam ni imao ljudski sat dotad”... 

I kako se završava taj veliki dan?

“Kako? Opet na tramvaj i nazad u kraj, sav ponosan, sve sa satom. Ispričam sve kako je bilo i idemo - igramo dalje, lopta i u krug sa momcima iz društva”.

Ubrzo postajete standardni prvotimac, potpisujete desetogodišnji ugovor. Sećate se tih prvih dana slave?

“Pamtim sve. Sedim kod kuće i čekam Mišu policajca da dođe. Čovek iz Zvezdine omladinske komisije... Treba da me vodi da se upišem u srednju školu. U Božidar Adžije trebalo da idem... Spremio ja krštenicu, sve što treba, seo u kola, kad on meni: Idemo da potpišeš ugovor. Pitam na koliko, kaže deset godina. A već neki bili potpisali – Kule, File... Pitam ja - da nije to mnogo? Ćuti, kaže, dobićeš socijalno, zdravstvenu knjižicu”.

I sve ste to dobili, ozbiljna sigurnost u ono vreme, ali deset godina...

“Gledano s ove distance, mogli smo mi što smo potpisali te ugovore na deset godina da dobijemo i nešto više. Posle su mnogi dolazili, uzmu i pare za potpis i redovnu platu kroz ugovor. Ja nisam dinara dobio. Plata ista od prve do poslednje godine. Jedino stan što su mi dali. Ali meni je najvažnije bilo da igram”.

Dok vam nije obezbedila stan, Zvezda vas je smestila u hotel Palas. Tog se perioda nerado sećate. Zbog čega?

“Najkraće rečeno, bilo je odvratno. Dođem posle neke utakmice – sad, da l' je Zvezda bila platila, ili nije – oni me isele. Dođem s puta, nemam gde da spavam. Nisi kod kuće, nema majke, nema nikog oko tebe. Nekoliko puta mi se dogodilo. Samo nađem stvari kod sobarice. Sve spakovano. Mnogo me je to pogađalo, zato sam se tako mlad i oženio”.                 

Šta ste uradili s prvom platom?

“Sećam se da sam imao deset puta veću platu od keve. Ali nisu mi sve davali. Uvek deo stave na knjižicu. Brinuo klub o nama, vodilo se računa o svakom igraču. A od prve plate vodio sam drugare iz kraja u čuvenu pivnicu kod Vukovog spomenika, tamo ispod Teatra. Tu je muzika bila, tu smo izlazili”.

Voleli ste da izlazite?

“Lako se sve to osladi. Društvo te povuče... Do tada si bio niko i ništa, niko te nije poznavao. Sirotinja. Niko da te pogleda. Onda odjednom postaneš popularan, devojke te gledaju... Čuo je Miljan to brzo, izgrdio me i doveo u red. Imao sam 19. kad sam se oženio. Da nisam, možda bih otišao na pogrešnu stranu”.   

Miljana manje-više svi iz generacije igrača koje je podigao kuju u zvezde...

“On je brinuo o svemu,ali ključ je ono što je radio na terenu, na treningu. Od njega sam najviše naučio. Imao sam talent i sve to nadogradio u radu sa njim. Džaja je, recimo, kod Miljana igrao nekih šest godina. Karasi isto tako. Svi su oni bili kod Miljana i u mlađim kategorijama. A ja samo dve godine. To mi je najžalije. Moj nadimak na francuskom znači golub. Da je Miljan ostao verovatno bih bio džambo-džet. Sigurno bi me napravio još većim nego što sam bio”.

Najveću igračku krizu pregrmeli ste na vreme. Bilo je to uoči Mundijala u Nemačkoj, a nakon čuvene kvalifikacione utakmice u Grčkoj (4:2). I tu je Miljan imao važnu ulogu?

“Da. To je bilo strašno... Mi smo posle te utakmice sa Grcima bili u Splitu, spremali se za majstoricu protiv Španaca. Šta se desilo ne znam. Jednostavno sam počeo da mislim da ne znam da igram fudbal, lopta ne sluša. U Grčkoj sam bio dobar, namestio gol. Posle je došao letnji odmor, pauza, valjda sam malo i poleteo. Možda me i slava udarila u glavu. Bio sam skroz izgubljen, nisam mogao da se snađem u svemu. Miljan je sve to video i nije me poveo u Frankfurt”.

Taj segment vaše karijere zanimljiv je iz razloga što oslikava neki drukčiji odnos između sportista i novinara. Reprezentaciju je u Splitu pratio Stojan Protić iz Politike ekspres. Njegov doprinos pronalasku izlaza iz krize nije bio mali, zar ne?

“Stole me je voleo, družili smo se, iako je bio dosta stariji od mene. Tada je odnos novinara prema fudbalerima bio roditeljski. Kad treba, kad odigraš loše, on te kritikuje jer ti želi dobro. Nismo mi to uvek prihvatali, ali smo na kraju razumeli. Ovi sad misle da treba stalno da ih hvališ. Odigraš loše, novinari te ne iskritikuju, ti onda misliš da si bogomdan. Dobro je da te kritikuju kad zaslužiš, tako te teraju da se dalje dokazuješ. Elem, nije Stole pisao ono na šta sam mu se požalio. On je samo preneo Miljanu. I Miljan je prihvatio njegovo mišljenje da ne treba da putujem u Frankfurt. Posle je sve došlo na svoje. Na Svetsko prvenstvo sam išao kao najmlađi”.

Odigrali ste na desetine velikih utakmica u Zvezdinom dresu. Koju posebno pamtite?

“Možda taj Liverpul, neposredno pred Grčku. Obe utakmice sam odigrao dobro, iako sam imao samo 18 godina. U mnogim novinama sam proglašen za najboljeg igrača. Prošli smo ih i ušli u četvrtfinale Kupa šampiona”.

A iz čuvene sezone 1978/1979, kada ste gurali sve do finala UEFA kupa? Vest Bromvič, Arsenal, Herta, Menhengladbah?

"Ne znam da li ima još nešto što nije rečeno i napisano o tim utakmicama. Da se ne ponavljamo”...

U kakvom vam je sećanju ostao Branko Stanković kao trener? On je umeo da se sukobi s najvećim zvezdama tima. Piksi je, recimo, otvoreno govorio kako se ne slaže s njegovim metodama...

“Branko Stanković je bio sušta suprotnost Miljanu Miljaniću. Obojica strogi, međutim rad je bio drukčije organizovan. Stane je imao neke stvari koje sam ja kasnije prihvatio i kao trener koristio u svom radu. On je voleo da uđe u konflikt sa igračem, na taj način te je terao da se dokazuješ. Tražio je problem, tražio priliku da te kritikuje kako bi izazvao reakciju kod tebe. Reakciju na terenu. Onda je tako često udarao na najvažnije igrače. Ostali vide i budu mirni".

Za kojom utakmicom najviše žalite?

“Bajern, ovde, ’79. godina. Vodili smo sa 3:0, nadoknadili zaostatak iz Minhena (0:2), pa primili dva gola i ispali. Žao mi je i one utakmice protiv Ferencvaroša. To je bila '75, polufinale Kupa pobednika kupova. Svirali penal protiv nas u 83. minutu. Da je ostalo 2:1, išli bismo u produžetke. A tada već imamo igrača više. Možda mi je ipak to najžalije. Igrali bismo još jedno finale. Sećate se, pre toga smo izbacili Real Madrid”... 

Malo fudbalera osetilo je čak igranje pred 100 i više hiljada ljudi...

“Nije to nama bio neki problem, mi smo stalno igrali pred punom Marakanom. Tad protiv Ferencvaroša bio je rekord. Kažu 114.000. Malo koja evropska utakmica u moje vreme da nije bio pun stadion. Na primer, Dinamo Berlin, one sezone kad smo išli do finala UEFA kupa, eto tad jedino 50.000. Sve ostale od 70 do 100 hiljada. Mi smo od tih para živeli. Od prodatih ulaznica. I gradilo se oko stadiona. Evo ova zgrada sportskog društva – od tih je para građena, od naših zarada”.

Pravi ste čovek da uporedi ambijent nekadašnji i sadašnji. Nekad 100.000 ljudi na stadionu i nema organizovanog navijanja. Sada duplo manje, ali pesma od početka do kraja. Koja je atmosfera bolja?

“Skoro smi pričali u vezi s tim... Znaš u čemu je stvar? Mi nismo izlazili ovako polako kako se danas izlazi. Mi smo istrčavali na teren. Razletimo se na sve strane iz tunela, baš da bismo zapalili stadion od početka. Odma' krene da gruva. Stanemo unutra, pa se dogovorimo. Dule je, recimo, uvek išao prvi. Imao je taj nerv. I onda od starta svima daš do znanja da si krvoločan. Ovi sad idu iza sudije, nije to baš”...

Sećate li se momenta kada su počeli da vas oslovljavaju sa “četvrta Zvezdina zvezda”?

“Ne, ne pamtim taj trenutak. A nije tu bilo nekog izbora. To se tako nekako spontano desilo. Krenulo iz naroda, onda novinari prihvatili i tako. Nikakav protokol. To je jedino posle bilo za Piksija, deset godina kasnije. Mislim da su mene prozvali Zvezdinom zvezdom posle finala sa Menhengladbahom '79. Deset godina pre mene bio je Džaja. Pre njega Šeki i Rajko. Namestilo se tako, na svakih deset godina otprilike”.     

Igrali ste na dva Mundijala, koja je ekipa bila kvalitetnija - iz ’74. ili ’82?

“Teško je to porediti, obe su bile dobre na svoj način. I obe je trebalo da postignu mnogo više”.

Stare priče, sponzori, premije...

“Sve je to bilo zbog zbog Adidasa. Miljan je tu pogrešio što to nije ranije presekao. Sve je ušlo u ugovor koji je Savez napravio i terali su igrače da nose njihove kopačke. A mi hteli da prihvatimo ponudu Pume. Razlika je bila velika. Puma daje keš i taj novac ne podleže porezu. U Nemačkoj sam bio nebitan, najmlađi, niko mi ništa nije ni nudio. U Španiji je bilo drukčije, tad su me već jurili. Alinije me zanimalo. Nije mi tih 20.000 mnogo značilo jer sam već imao dogovor sa Arsenalom mnogo, mnogo veći. To ne može da se meri. A bilo mi je obećano da će da me puste da idem u inostranstvo. Onda odigramo kako odigramo i ne puste me. Da l' su hteli još neke pare da im dam preko – pitanje je”.

Prošlo je toliko godina, maske su pale, zna se tačno poimence ko je stopirao transfer, zar ne? Tomaš Tomašević i Vinko Jamnik.

“Bilo je glasanje u Savezu i Srbija je preglasala da ne idem. Srpski glasovi. Hrvati, Slovenci i Bosanaci za mene. Srbi – protiv”.

Da li ste se zamerili nekome?

“Nikome. Pojedini igrači su ih čak vređali tamo u Španiji. Ja ćutao. Baš zato što sam imao ugovor s Arsenalom u džepu, nisam hteo da talasam. Eto... Srbija. Ni prvi ni poslednji put takve stvari”.

Kako je uopšte došlo do prvog kontakta s Arsenalom?

“Bio je naš čovek u Londonu, u jednoj menadžerskoj agenciji – Mice Stojković. Posle utakmica sa njima 1978. krenule su te priče. Igrali smo i kasnije na nekim turnejama, pobeđivali smo ih stalno. Ja odlično igrao. Upoznali smo se dobro, zavoleli one mene, zavoleo ja njih”.

Ta londonska priča nije išla kako ste priželjkivali...

“Prešao sam se tu, otišao za male pare, tamo igrao slabije...Nisam hteo da se odmah namećem kao lider. Nezgodno mi bilo. Tamo neki igrači koji su po više godina. Mogao sam da budem pravi samo tamo gde sam prvi igrač. To je jedan od razloga što nije išlo. Tek pred kraj sam počeo da igram ono moje. I pokazao sam im ko sam i šta sam. Publika poludela što sam otišao, ali ljudi iz kluba su još ranije tako rešili”.

Da li je bilo ponuda pre Arsenala?

“Bilo ih je kol'ko hoćeš, ja nisam hteo da idem”.

Neka atraktivna imena?

“Dugo me jurio Panatinaikos, pa nemački Keln, iz Italije Juventus i Napoli. O svemu tome su pričali menadžeri. E sad, koliko ima istine u svemu, ne znam. Uglavnom, ja sam odbijao sve. Čekaj, nemoj sad, polako. Jer ja sam imao sve dogovoreno sa Arsenalom, šest meseci pred odlazak. Pari Sen Žermen mi je nudio 500.000 dolara, nisam hteo. Imao sam ugovore i više s Englezima. Namestio sam tako Safetu Sušiću da ode u Pariz. Rešio sam bio - samo Engleska. Sviđao mi se taj ambijent na njihovim stadionima, to što nagrade aplauzom svaki potez. Nema veze da l' si njihov ili protivnički igrač”. 

U ono vreme YU-liga nije mnogo zaostajala za najjačim evropskim šampionatima, odlazak na Ostrvo s te strane gledano nije predstavljao problem. Ili?

“Ne, ne. Naša liga je bila paralela sa evropskim ligama. Nije to uopšte bila velika razlika”. 

Posle Arsenala?

“Žurio sam, nisam imao iskustva, otišao u neke manje klubove... Mnogo je teško u takvoj situaciji, kad svi očekuju čuda od tebe, a ti nemaš s kim da igraš. Ali ljudi to nisu shvatali. Kad sam bio u Nansiju, zateknem tamo nekog Škota, centarfora. Oni hteli da ga prodaju. Čim sam ja počeo da igram evo ga i on – daje golove. Oni misle to on sam od sebe. Posle godinu dana odem, oni njemu ugovor na pet godina. Gol bez mene nije dao. Posle morali da ga isplate da bi otišao. Kažem, nisu to ljudi razumeli. Tad je tek počelo da se govori o tome - u Francuskoj su to zvali dernije pas. Poslednji pas. Igram u Brestu - Muslin i ja - a Safet Sušić u Pari Sen Žermenu. Brest četvrti, peti od pozadi, PSŽ prvak. Pape 17 dernije pasova, ja 17. Ali nije se to tad tako gledalo. Vidi sad kakve se sve statistike vode”.

Imali ste retku privilegiju da branite boje reprezentacije sveta u utakmici protiv Dortmunda na čuvenom Vestfalenu. Kako pamtite tu egzibiciju?

“Dao sam gol na toj utakmici. I ja i Safet. Neviđena čast, ali ne samo to. Mislim da nikad više niko neće moći da sastavi takvu ekipu. I Krojf i Bekenbaer i Kigen i Blohin. Najbolji igrači Evrope. Jedno poluvreme kapiten Bekenbauer, drugo Krojf. Ma strašno”.

Nakon karijere došao je trenerski poziv. Uspesi ni blizu igračkih. Zbog čega veliki majstori teško postaju uspešni treneri?

“Ne znam... Možda se i izgubi čovek malo. Neko u parama, neko u nečemu drugom. Zadovolji se valjda onim što je već postigao, ne razmišlja trenerski”.

Možda ima i do onoga da se kod velemajstora neke stvari podrazumevaju? Ne može da shvati kako postoje i prosečni igrači. Za vas se vezuje ona anegdota kad ste tokom drugog mandata u Zvezdi, izvervirani što jedan bek ne ume da centrira, zgrabili loptu i tri puta zaredom pogodili centarfora u 'trepavicu'.

“Pa dobro... Za mene je to normalno. Moraš da pokažeš igraču. Da vidi kako stopalo treba da stoji, kako se udara lopta. Po meni to treba treneri da rade. Šta je moja dužnost kao bivšeg igrača? Pa da mu pokažem. Ne da mu samo pričam. Svaki trener mora da bude i dobar demonstrator”.

Teško da Murinjo ume da pokaže? 

“Pa ne ume! Ali zato je njegov fudbal otišô... Samo bunker. Mislim da bi trener definitivno trebalo da iza sebe ima igračku karijeru. Ne samo da kritikuje, nego i da pokazuje”.

Kada se po vama igrao najbolji fudbal - šezdesete, sedamdesete, osamdesete, devedesete? Možda danas?

“Mislim da je ranije bilo mnogo više dobrih igrača. Mnogo! I pre moje generacije. Govorim u smislu majstorstva. Kako vreme prolazi, sve je manje takvih asova. Sada na prste možemo da ih nabrojimo. Fizika već duže vreme pobeđuje, odnosi prevagu.”   

U tom smislu, stojite li i dalje iza izjave da biste s kvalitetom koji ste posedovali u današnje vreme mogli da igrate žmureći?

“Apsolutno, da”.

Ko vam je bio najteži protivnik?

“Jedan od najtežih mi je sigurno bio Nikica Klinčarski. Mali, brz, hitar. Kad stane u stav, teško ga je predriblati”.

Najbolji igrači koje ste gledali i protiv kojih ste igrali?

“Džaja, Pele, Krojf, Šeki... Igrao sam protiv Euzebija. Krojfa sam gledao ovde na Marakani, u finalu Kupa šampiona. Ja sam na toj utakmici čuvao pehar kao najmlađi. I to je Miljan bio uredio”.

A najbolji tim koji ste vodili?

“Ona Zvezda iz 1996”.

Najveća Zvezdina generacija?

“Uvek je najveća ona što je osvojila pehar. Zna se. Taj rezultat iz 1991. je najbolje merilo. Voleo sam, naravno, svoju generaciju, i Džajinu, ona je bila neka vrsta kostura, osnova za sve što će doći. U to vreme Zvezda postaje Zvezda. Kreće veća briga oko omladinske škole, sve se diže na viši nivo”.

Koje priznanje vam je najvažnije u karijeri?

“To što sam u dva navrata bio proglašen za najboljeg sportistu Beograda”.

Postoji širok konsenzus - Vladimir Petrović Pižon najbolji beogradski fudbaler svih vremena! Vi kažete...

“Uh, nije to na meni niti da potvrdim, niti da negiram. Drago mi je ako ljudi tako misle, ako me tako doživljavaju. Ja bih rekao da sam jedan od dobrih igrača rođenih u ovom gradu. I zbog toga mi je drago. Kada sam trenirao klince, generaciju Dejana Stankovića, imao sam želju da pokažem da može dobar fudbaler da postane i dete rođeno u Beogradu. Deki je Beograđanin. I postao je veliki igrač. Bilo ih je mnogo: Kule, Karasi, Cole, Moca Vukotić, Bleki Bogićević, Bora Đorđević. Bilo ih je i u OFK Beogradu. Sve su to veliki igrači. E sad, ko je najveći”...

Reći će mnogi da ste i najveći zvezdaš na svetu... Kažu, kad Zvezda gubi menja boje lica kao kameleon. Nešto poput Željka Obradovića.

“Ha-ha-ha! Dobro... I zbog toga mi je drago. Normalno da sam Zvezdaš. Odmalena je tako”.

Izražena, nesputana emocija takođe je vaš zaštitni znak?

“Oduvek sam takav bio, osetljiv... Od detinjstva. Sirotinja, znaš kako je. Sanjaš kao klinac o mnogim stvarima. Maštaš”...

Zacakli se tako neretko i suza u oku kad priča o Zvezdi i onim vremenima. Viđali smo je...

“Pa evo i sad je vidiš”...

Vladimir Petrović Pižon – tri reči zlatotiskom utkane u istoriju najvećeg srpskog kluba. 

Najveći zvezdaš na svetu.

I najveći fudbaler što ga je beogradska čaršija iznedrila.

Punkt.

Mozzartsport