A šta bi bilo da tog jutra nije pobegao i potpisao za Zvezdu…

Kako je Veliki Vladimir uz pomoć prijatelja, koji isprva nije mogao da veruje da ovaj ide u Zvezdu, pobegao iz Splita i izazvao jedan od najvećih potresa jugoslovenskog fudbala

Imala je Crvena zvezda kroz svoju slavnu istoriju "strašne" čuvare mreže koji su odbranama na golu direktno bili i te kako zaslužni za sve ono što su crveno-beli uradili na terenu!

Gledajući ovu noviju, skoro svi navijači će vam na "prvu" pomenuti imena Stevana Dike Stojanovića i Milana Borjana. Prvog - jer je odbranjenim penalom 1991. godine doneo Zvezdi trofej prvaka Evrope. Drugog - jer je postao sinonim uspeha i renesanse crveno-belih od 2017. godine pa naovamo.

Međutim, teško da ijedno golmansko ime može da stane "rame u rame" sa Vladimirom Bearom, čovekom koji je "krivac" za jedna od najvećih potresa jugoslovenskog fudbala - kada je iz Hajduka pobegao na Marakanu!

Sredinom avgusta ove godine obeležiće se tačno 10 od smrti Velikog Vladimira koji je za samo pet sezona u Zvezdi osvojio četiri titule i dva Kupa. Kada se uzme u obzir da je sa prethodno sa Hajdukom uzeo još tri šampionata, a sa reprezentacijom srebro na Olimpijskim igrama u Helsinkiju, jasno vam je zbog čega su u Evropi smatrali da je bez premca.

Poznata je ona priča o Beoari i legendarnom Lavu Jašinu, kada je Rus 1963. primio nagradu za najboljeg golmana Evrope i tada rekao: - Postoji ipak jedan bolji, a to je Vladimir Beara!

"Ako me još uvek želite, javite kada da dođem"

Englezi su ga krstili kao "Velikog Vladimira", za Italijane je bio "Balerina čeličnih šaka", dok je tada u Hajduku i dalje tretiran kao "Mali Vlade, sakupljač lopti iza gola." A sve zbog toga što je kao dete najviše vremena i provodio iza gola splitskog kluba, dok su prvotimci trenirali.

I to je jedan od razloga što je Beara 1955. godine poslao telegram u Beograd, na adresu Zvezde. U njemu je pisalo:

- Ako me još uvek želite, javite kada da dođem.

Nedugo zatim dobio je odgovor u kom je pisalo da se hitno telefonski javi, a razgovor je, prema informacijama koje je i sam Beara kasnije otkrio, obavljen iz jednog privatnog stana. S druge strane žice čuo se glas dr Ace Obradovića, čoveka koji je, da se ne lažemo, udario temelje velikoj Crvenoj zvezdi.

Zašto se javio Zvezdi i odlučio se za jednu od najvećih fudbalskih izdaja, Beara je svojevremeno jasno objasnio.

- Sve je počelo kad mi je na povratku s reprezentativne utakmice (Jugoslavija pobedila Italiju u Torinu) u oko upao komadić vruće ugljene prašine. Došli smo u Split, ostatak ekipe već je bio otputovao u Sarajevo na utakmicu, pa smo Vidošević, Vukas i ja išli za njima. U avionu mi se oko upalilo. Užasno je bolelo i odmah sam otišao u sarajevsku bolnicu. Tamo su me zadržali, ali od saigrača i rukovodioca niko me nije posetio. Ostavili su me tamo.

Koliko je sve opasno bilo, govori i podatak da je Beara lako mogao da ostane bez vida. Međutim, niko iz uprave kluba ništa nije učinio da se "stvar pomeri sa mesta." Operisan je u Sarajevu po hitnom postupku, ležao je desetak dana u bolnici, a od uprave Hajduka ni traga ni glasa.

Zatim, tu je bila proslava titule gde je sve definitivno "puklo."

- Uoči ključne utakmice za titulu, pred svlačionicom me je dočekao Dušan Guzina, predratni fudbaler Hajduka, tada načelnik jednog od odeljenja Udbe. Počeo je da me vređa. Vikao je kako sam primio novac da ne branim i kako će oni to raščešljati posle prvenstva. Dobili smo utakmicu i postali šampioni. Posle me je predsednik kluba Marko Markovina zaobišao u onom govoru i ja sam se zarekao da me više neće videti u Hajduku.

Automobilom je na prevaru napustio Split: "Oprosti što sam te uvalio u ovo, ali nisam imao drugog izbora"

Dolazak u Zvezdu, odnosno beg iz Splita, bio je filmska priča. U tome mu je pomogao Mario Katunarić, prijatej iz detinjstva. Zajedno su rasli i maštali o istim stvarima, a ostali su u odličnim odnosima čak i kada su im se putevi razišli.

Noć uoči odlaska iz kluba, ne znajući šta se sve dešava u pozadini, Mario je dobio molbu od strane Beare da ga preveze do Sinja.

- Možeš li me sutra povesti do Sinja, Borica (Bearina supruga) i ja bismo otišli malo do sela?

- Mogu, a kada da krenemo?

- Pa recimo, ako ti odgovara, u četiri sata ujutru.

- Zašto tako rano - začudio se Mario?

- Vrućina je. Put neasfaltiran, pun prašine, pa je tako bolje.

Automobilom marke "Fiat Balila" krenuli su rano ujutru na put, a Katunarić pojma nije imao šta se dešava. Sve dok automobil na pola puta nije stao da se malo ohladi.

- Znaš Mario, došlo je vreme da se rastanemo, oprostimo. Oprosti što sam te uvalio u ovo, ali nisam imao drugog izbora. Ja odlazim iz Hajduka i prelazim u Zvezdu.

Vozač je ostao u šoku, nije mogao da veruje šta je čuo iz usta svog prijatelja. Prema sopstvenom priznanju, a koje je otkrio u razgovoru za "Plavi vesnik" davne 1971. godine, Katuraniću je trebalo 10 minuta da dođe sebi.

- Kako? Vlade, ti u Zvezdu? Odakle ti to? Pa Zvezda je naš najveći protivnik - govorio je Katuranić koji je potom otkrio da je pola sata slušao Bearine razloge. Čak je potom i stao na njegovu stranu kada je supruga Borica htela da ga odvrati od odlaska.

I sam Beara je tada otktio kakve prepreke je morao da preskoči kako bi se našao u Beogradu.

- Teški su to dani bili, najteži u mojoj karijeri. Žena nije bila za to, došlo je i do krize u braku. Bio sam na pragu razvoda, ali sam se zainatio. Do trenutka koji je Mario opisao, a tiče se odlasla Fiatom ka Sinju, trebalo je savladati mnoge prepreke. Danima sam se dovijao kako da dobijem kartu za avion, kakod a dođem do Sinja gde je aerodrom bio? Kako da neopaženo uđem u avion?

- U poslovnici JAT-a u Splitu u ono vreme šef je bio navijač Zvezde. Ali bez obzira na sve, kada sam zatražio dve karte, rekao je: "Žao mi je, ali ne mogu da vam dam kartu. Dobio sam naredbu od uprave Hajduka da nijednom igraču ne smem da izdam kartu za avion. Pogotovo ako ide sa suprugom. jednu bih možda i mogao da obezbedim, ali dve... Žao mi je, to ne mogu."

Priznao je Beara da su mu u tom trenutku u glavi odzvanjale reči dr Ace Obradovića koji je rekao da u Beograd dođe sa ženom. Stoga je odlučio da "smekša" čoveka iz JAT-u.

- Čoveče, idem malo na izlet. Tokom prvenstva ne mogu nigde. Ako baš hoćeš, pitaj upravu - rekao je Beara.

Molba je urodila plodom, Beara je dobio karte i sa njima u rukama je tada krenuo sa Katuranićem ka Sinju. Međutim, trebalo je dočekati trenutak leta.

- Na moju sreću, radnik JAT-a mi je poverovao. Dobio sam karte. Ali šta ću ako javi upravi? Da li da idem kući na spavanje ili ne? Međutim, nije zvao i ja sam dan kasnije krenuo prema Sinju sa Mariom kog je, takođe, u međuvremenu trebalo uveriti da mi pomogne.

"Zar je toliko važno gde će taj Beara igrati tenis, u Splitu ili Beogradu?!"

Nije Beara bio siguran ni po dolasku u Beograd. jeste ispred sebe imao pristupnici koju je trebalo da potpiše i psotane član Zvezde, ali prema tadašnjim pravilima trebalo je da prođe sedam dana. Odnosno da toliko bivši klub ima vremena da ga nagovori da se predomisli.

A ne da nisu pokušavali, već su čak išli i do toga da je Beara lično bio pretnja po Jospia Broza Tita koji je tih dana dočekivao predsednika Indonezije.

- Pod hitno isporučiti Vladimira Bearu! Taj čovek ima nameru da postavi bombu kako bi ubio predsednika Indonezije Sukarna i Tita - glasila je poruka MUP-a Splita za MUP Beograda koji je bio upoznat o čemu se radi.

Delegacija Hajduka je potom krenula lično do Tita, ali ih je ovaj, usled velikih obaveza, "prebacio" na Edvarda Kardelja koji je tom prilikom rekao:

- Pa bogamu, drugovi, zar je toliko važno gde će taj Beara igrati tenis, u Splitu ili Beogradu?!

Tog trenutka je bilo jasno da će Veliki Vladimir ostati u Beogradu, a Zvezda je već te sezone preotela titulu Hajduku. Spličani su, s druge strane, svoju prvu narednu od odlaska Beare čekali čak 16 godina.

Na kraju, i Zvezda i Hajduk i Jugoslavija su ga proglasili najboljim golmanom svih vremena.

Odigrao je za Zvezdu 174 utakmice. Od toga 110 prvenstvenih – primio je 81 gol -  i 10 u Kupu Jugoslavije. U dresu crveno-belih je u sezoni 1959/60. dobio Žutu majicu Narodnog sporta, kao najbolji fudbaler te takmičarske godine. Bio je to prvi put da je golman proglašen najboljim igračem.

Ostaće upamćen kao fudbaler koji je uz Dragana Džajića osvojio najviše titula u prvenstvu velike Jugoslavije – ukupno sedam. Gol državne selekcije branio je 59 puta, a 21. oktobra 1953. godine bio je na golu reprezentacije sveta na utakmici protiv Engleske.

Za nacionalni tim je debitovao 8. oktobra 1950. godine protiv Austrije u Beču (2:7), nakon čega je bio nezamenjiv punih devet godina. Učestvovao je na tri svetska šampionata (1950. u Brazilu, 1954. u Švajcarskoj i 1958. godine u Švedskoj).

Kao što smo već rekli, bio je član olimpijskog tima Jugoslavije koji je 1952. godine na OI u Finskoj osvojio srebrnu medalju. Po odlasku iz Crvene zvezde branio je za Alemaniju Ahen i Viktoriju iz Kelna.

(Telegraf.rs)