Ko je očarao a ko razočarao na pripremnim utakmicama u Abu Dabiju!?

Očekivanja su visoka, ali potencijalni problemi postoje

Košarkaši Srbije odradili su jedan deo priprema, a do Olimpijskih igara je ostalo svega deset dana, dok će Srbija svoj prvi meč odigrati za jedanaest.

Neke stvari su se iskristalisale i postale jasnije, a Svetislav Pešić može da donosi već sada neke zaključke od koga može da očekuje kvalitetne partije, a kome da se zahvali na vremenu.

Odigrane su tri jake pripremne utakmice, ako ne računamo dva meča protiv Holandije, a ostvarena je tek jedna pobeda i to protiv reprezentacije Francuske.

Jedino tada je Srbija na raspolaganju imala sve najbolje igrače koji su otputovali sa ekipom, dok je u preostala dva meča protiv Australije i Amerike Pešić odlučio da na klupi ostavi Bogdanovića i Milutinova.

Ko putuje u Lil, a ko se vraća kući?

Sada nema nikakve sumnje da će u 12 igrača biti naredna imena: Aleksa Avramović, Vasilije Micić, Bogdan Bogdanović, Marko Gudurić, Ognjen Dobrić, Vanja Marinković, Filip Petrušev, Nikola Jokić i Nikola Milutinov, a da će im se priključiti Dejan Davidovac i Nikola Jović, ukoliko uspeju da se oporave u potpunosti pred put.

Tu pod znakom pitanja ostaju: Uroš Plavšić, Ognjen Jaramaz, Aleksej Pokuševski, Aleksa Radanovi i Dušan Ristić.

Dosta toga zavisi od oporavka gore navedene dvojice igrača, oni bi na poziciji krila i krilnog centra mnogo značili nacionalnom timu i doneli puno dobrog.

Epizoda I - Francuska

U kompletnom sastavu Srbija je delovala veoma kvalitetno, ali nije to jedina stvar koja je privukla pažnju. Uspeli smo da se izborimo sa velikim dimenzijama francuskog sastava.

Pokazalo se da Srbija neće imati previše problema protiv velikih ekipa, da imaju dovoljno čvrstine i snage da se izbore sa takvima, ali ono važnije - pokazali su da imaju košarkaškog umeća i foru u igri.

Vembanjama je lako zaustavljen, Gober nikada nije ni dobio priliku, dok su ostali igrači bili samo bleda senka sebe iz prethodnih godina.

Srbija nije ni morala da igra previše agresivno u tranziciji, čvrstinom u pozicionoj košarci je dolazila do prilika.

Epizoda II - Australija

Za razliku od Francuza, Australija igra daleko bržu i atraktivniju košarku. Ekipa je niža, kompaktnija, reaktivnija i eksplozivnija, pa im tako igra i izgleda.

Imaju sjajan spoj mladosti i iskustva, veliki broj prekaljenih igrača, koji mogu na mnogo načina da napadaju. Izuzetno su potentni i prodorni, a opet kvalitetni u šutu i mogu vas napadati na rezne načine.

Ono što nismo videli je kombinacija Jokić - Bogdanović i kako ona funkcioniše protiv dinamične odbrane Kengura. Nismo videli Milutinova i njegovu atletiku protiv nešto manje atletičnih centara Australije.

Ostalo je mnogo neodgovorenih pitanja, a za odgovore ćemo morati da pričekamo još malo.

Epizoda III - Amerika

Slična je priča i sa Amerima, pokazali su da su sila, ali za razliku od Australije, pokazali su da su neki potpuno drugi nivo košarke. Deluje da niko ne može da dostigne taj njihov nivo.

Neko bi možda pomislio da je prva četvrtina pokazatelj da možemo sa Amerima, ali nemote da vas to zavara. To možda jeste neki dokaz naše mogućnosti da pariramo, ali je ostatak meča dokaz da "drim tim" može da se prilagođava raznim varijacijama košarke koje protivnik ponudi.

Ipak, to ne treba da nas razočara ili oduzme motivaciju, naprotiv! Amerika, kao nijedan drugi tim nije nepobediv, ali je potrebno da se mnogo kockica poklopi, da se desi ona jedna utakmica kada ćemo mi da ubacujemo, a oni da promašuju.

Međutiim, pokazala se i ona druga strana medalje. Taj Embid je Amerima više teg nego pomoć, Adebajo je pokazao daleko bolju igru. Pored toga pokazalo se i da uvek neko može da iskoči, a na Pešiću je da proba da predvidi ko je taj.

Ognjen Dobrić je bio jedan od najboljih igrača u timu, ako ne uključujemo lidere. Njegova sposobnost da se odlično kreće od lopte u napadu i pogađa otvorene šuteve korišćena je više puta sa puno uspeha.

Osim toga, pokazao je da u odbrani može da bude veoma aktivnih ruku, krade lopte i pokreće veoma brze kontranapade. Čak i ako nije lopta njemu u rukama, veoma se dobro može koristiti u ovom sistemu tranzicione košarke koju Pešić gaji sa nacionalnim timom.

Filip Petrušev deluje kao da je sazreo i da sve što se nekada u napadu plašio da radi, da sada neće ustuknuti ni zbog koga. Oni njegovi flouteri, šutevi sa distance, prodori ka košu nakon finte. Nije se plašio ni duela sa Lebronom Džejmsom, već ga je dobio.

Ako se iko plašio da će Petrušev biti problematičan, taj nije bio u pravu, jer je postao jedan od najboljih u timu. Razmišlja brzo, odlično se slaže sa Jokićem i deluje da će biti sve bolji i bolji kako vreme bude odmicalo.

Fenomenalan utisak je ostavio i Aleksa Avramović, mada kada se tako nešto napiše deluje kao kliše. Aleksa voli da igra u reprezentaciji, deluje kao da mu je to sve, ali predivno je gledati kako funkcioniše sa Jokićem.

Toliko ga ne zanima da li je on glavni, da li od njega nešto kreće, zanima ga samo da ispuni svoje zadatke i to radi odlično. Bori se od starta do kraja utakmice i nema mu se puno šta za zameriti.

... a ko je razočarao?

Velike su najave pravljene za Alekseja Pokuševskog, četiri godine u NBA ligi, poseduje neko iskustvo i neverovatne atletske predispozicije. Ali od svega toga nismo videli gotovo ništa, videli smo momka koji ne daje svoj maksimum, ali ne zato što ne ume, nego mu je sve novo.

Za njega i Srbiju je možda i najbolje bilo da se prethodne godine priključio timu, da stiče iskustvo u nacionalnom dresu, pa da onda pruži svoj maksimum. Još uvek mu ne prija spejsing evropske košarke, ozbiljnost zadataka i zahteva na ovom nivou košarke.

Nije siguran u šutu, na prodoru, ali ni u odbrani. Da li može da doprinese ovog trenutka je pitanje, ali kroz par godina sa reprezentacijom nema sumnje da će svoju igru podići na viši nivo i početi da doprinosi kako za takvog igrača i dolikuje.

Vasilije Micić spada u ovu grupu, ali se moramo ograditi kada njegovo ime stavljamo u ovu kategoriju. Micić je sa jedne strane odigrao dobro, razigravao saigrače, bio opasan sa loptom, dobro izvodio napade koji su za njega crtani.

Ipak, ono što nije delovalo dobro je kombinacija sa Jokićem, kada treba da radi intuitivne kretnje, da poštuje neke automatizme koji su u igri sa Jokićem od ključnog značaja. Ovo ne mora nužno biti loše ni za njega ni za Srbiju, samo je pokazatelj u kakve ga petorke treba uvrstiti.

Treba se u ovu grupu staviti i Ognjen Jaramaz, koji je od svih navedenih igrača možda i najmanje pokazao. Deluje da je njegovo prošlo u reprezentaciji, postavlja se pitanje koliko može da doprinese dalje, ali karijera i forma su definitivno u velikom padu.

Projektovane petorke

Prva petorka: Avramović, Bogdanović, Dobrić, Petrušev i Jokić.

Druga petorka: Micić, Gudurić, Marinković, Davidovac (Jović) i Milutinov.

Naravno, u zavisnoti od protivnika petorke mogu drastično varirati, ali je potrebno gledati ko odgovara Jokiću, a deluje na osnovu odigranih mečeva da je to prilično jasno.

Postavlja se pitanje koliko su ozbiljne povrede Bogdanovića i Milutinova, a njihov izostanak bi već pravio drastične probleme.

Očekivanja

Ako neko želi da navijači smanje očekivanja, onda treba da pita starije košarkaše što su postizali velike rezultate. Srbija je zemlja košarke i kao takva uvek će imati velika očekivanja.

Niko ne govori da se Ameri moraju dobiti, ali se mora pokušati, dati sve od sebe. Na kraju krajeva Srbija će na svoje igrače biti ponosna ako vidi da su momci dali sve od sebe, a vi našeg navijača prevariti ne možete.

Realnost govori da je prolazak grupe, ne lak, ali očekivan ishod, a zavisno od dalje kombinatorike, finale neki cilj. Bilo koja medalja sa ovakvim igračima, trenerima i igrom je cilj i sve ispod toga je neuspeh sa rezultatskog aspekta.

Naravno, ostalo je još nekoliko pripremnih utakmica, a do tada će se neki stvari dodatno iskristalizovati, kao što je pitanje Jovića i Davidovca, kao i statusa drugih igrača.

(Telegraf.rs)