LEGENDA JUGOSLOVENSKOG FUDBALA oduševljena Zvezdom: Njegove reči će vas raspametiti (FOTO)

Za sada je francuski Red Star u opasnoj zoni, borba će biti teška, ali iskusni trener, sada već u sedmoj deceniji života, ne želi da odustane i nada se najboljem.

Zanimljiva bajka, rekli bi mnogi, ali sve rečeno u prethodnim redovima je apsolutna istina, s malom opaskom da pomenuta Crvena zvezda nije ona iz Beograda, već klub iz Pariza istog imena. Doduše, u njegovom grbu ime je ispisano na engleskom jeziku, a kroz istoriju je njegove boje branilo mnogo igrača iz nekadašnje SFR Jugoslavije.
Onaj, koji je ušao u istoriju kao kapiten, koji je tog, 13. novembra 1991, uoči meča protiv Austrije, na centru poslednji put razmenio zastavicu SFRJ, u razgovoru za „Alo! Sprint“ govori o svom radu u Francuskoj, posledicama promašenog penala na Svetskom prvenstvu u Italiji....

Lepo zvuči, Faruk Hadžibegić, trener Crvene zvezde?

- Nisam to tako posmatrao, ali kad prevedete na srpski, deluje drugačije... Red star je, ako ne najstariji, onda sigurno među dva najstarija kluba u Francuskoj. Osnovan je 1987. i ima veliku armiju navijača. Atmosfera na mečevima je neverovatna i to treba doživeti. Trenutno smo na dnu tabele francuske druge lige, ali mislim da ćemo uspeti da ostanemo u ligi i sačuvamo status profesionalnog kluba - kaže Hadžibegić.

Radovan Karadžić, moje veliko razočaranje

Da li i dalje stojite iza tvrdnje da „mrzite Radovana Karadžića“?

- Rekao sam vam već da ne želim da pričam o politici. Ali, kad već insistirate, reći ću samo ovo. Nas dvojica smo sarađivali u FK Sarajevu, gde je on svojevremeno radio kao psiholog i sve ono kasnije što se dogodilo za mene je veliko razočaranje. Zaista mi je teško i mučno da pričam o tome. Sportista sam i ostajem na terenu fudbala.

Je li to realno?

- Mislim da jeste. Krenulo nam je dobro, a ljudi koji vode klub imaju velike ambicije. Primera radi, Pariz će biti domaćin Olimpijskih igara 2024, zbog čega se u glavnom gradu Francuske gradi novi stadion, koji bi trebalo da pripadne upravo ovom klubu. Dakle, postoje veliki planovi.

Zar nije logično da posle Red stara preuzmete i Crvenu zvezdu?

- Nisam siguran. Ne znam, mislim da sam suviše star da bih sada dolazio u Crvenu zvezdu, ali fudbal je takav da nikad ne znate šta može da vas čeka. Međutim, kad imam angažman, ne razmišljam ni o jednom drugom klubu na svetu. Kad nemam posao, onda sam raspoložen za sve moguće dogovore, ali u ovom trenutku o takvim aranžmanima ne razmišljam.

Mislite da bi vas u Beogradu prihvatili?

- Ne znam zašto ne bi. Znate, nacionalizam je na prostoru bivše Jugoslavije veoma dobar biznis i neko je te stvari kvalitetno unovčio, ali to ne znači da preovlađuje to mišljenje. U Beogradu sam poslednji put bio prošle godine, na svadbi, i proveo sam se vrlo lepo. Znate, ljudi planiraju put na Mesec, a mi se i dalje pitamo ko se kako zove. To su nametnuli neki ljudi, ali znam da većina nas ne razmišlja tako. 

Šekijeva smrt me je rastužila

Da li vas je pogodila vest o smrti Dragoslava Šekularca?

- Istinski me je rastužila. On je bio veliki fudbaler, kojeg doduše, nisam gledao mnogo puta, jer sam bio mali, ali s kim god da sam razgovarao, on bi ga hvalio. To govori o njemu. Imao sam tu sreću da se sretnem s njim i da razgovaramo nekoliko puta. Zaista je bio poseban. 

 Šekija niste gledali, a ko je najbolji od onih koje jeste? 

- Od igrača s kojima, ili protiv kojih sam igrao, za mene su najbolji Safet Sušić, Dragan Stojković, Dejan Savićević, Dragan Mance... Mance je bio strašan fudbaler i zaista je tužno što nije uspeo da pokaže svima taj svoj kvalitet.

Rekli ste nekom prilikom da mislite da rata ne bi bilo da ste pogodili penal u četvrtfinalu Mondijala u Italiji protiv Argentine?

- To sam rekao za jedan francuski list, ali mnogi su to prevodili kako su hteli. Jedni su rekli da rata ne bi bilo da sam postigao gol, a drugi da je rat nastao jer nisam dao gol. To nije rečeno tako. Ali, eto, ljudi su to iskoristili kako njima odgovara. Ja sam rekao da rat i politiku ne treba mešati sa sportom, te da rata ne bi bilo da se gledalo zajedništvo koje smo imali u reprezentaciji, a ono je nestalo kad sam promašio penal, jer više nismo imali zajedničkih utakmica.

Proganja li vas taj penal?

- Ma, ne. Pomirio sam se s tim. Ljudi više pričaju o tome nego što to mene opterećuje. Tog šuta se setim samo kad me neko pita. Ostavio sam to po strani. To je bila sudbina i moralo je tako biti.

Garet Sautgejt je promašio penal za Englesku, pa se odužio kao selektor, možda je to i vaša sudbina?

- Ima mnogo razlike između nas dvojice. On je promašio penal posle kojeg su ga svi napadali, a mene nije niko. Nikada nisam imao problem zbog tog penala. Niko me nikad nije vređao. Inače, vrlo sam zadovoljan kakav sam odnos imao s navijačima iz cele Jugoslavije. Ali, ne mislim o selektorskoj funkciji. Rekao sam već, treniram Red star i ništa drugo me ne zanima.

Naredne godine se obeležava 30 godina od tog Mondijala, možda biste mogli da se okupite?

- To bi bilo sjajno, ali nemam ja moć da to uradim.

Kanidja i Hadžibegić, Foto: Profimedia

Ni kao poslednji kapiten fudbalske reprezentacije Jugoslavije?

- Sa svim saigračima ostao sam u dobrom odnosu, ni sa kim se nisam svađao. S nekima od njih se viđam s namerom, neke sretnem slučajno, ali se sa svima srdačno pozdravim. Sednemo da se ispričamo i zaista bih voleo da se ponovo vidimo svi zajedno. Ukoliko neko pokrene tu inicijativu, eto mene, dolazim. Ali, ne bih ja to mogao da organizujem.

I dalje mislite da smo zaslužili finale?

- Imali smo kvalitet za to. Atmosfera je bila sjajna, igrači odlični, ali, eto, nismo uspeli. To je velika šteta.

Za ove tri decenije, od svih šest reprezentacija nastalih raspadom Jugoslavije, samo je Hrvatska uspela da ponovi taj uspeh. I to dva puta. Šta je s nama ostalima?

- Glavni problem fudbala na prostoru bivše Jugoslavije je rukovođenje. To je suština. Kvaliteta ima, samo je potrebno voditi ih na pravi način. Nekako mi se čini da su u Hrvatskoj to najpre shvatili, a mi ostali još nismo. Oni su te 1998. u Francuskoj imali Ćiru Blaževića, koji je okupio dobre igrače i ubedio ih da vrede, a ovo što je bilo prošle godine u Rusiji je čist kvalitet. Hrvatska ima veoma dobar tim. Uspeh u fudbalu zavisi i od dobre generacije, a oni imaju fantastičnu.

Može li to da promeni ona, sada već malo izlizana, ideja o formiranju regionalne lige?

Ne razumem zašto Piksi nije selektor Srbije

Zašto se od Ivice Osima i Radomira Antića na prostoru bivše Jugoslavije nije pojavio trener svetske klase?

- Uf, nije to tako lako. Zar mislite da je Zinedin Zidan bolji trener od recimo Visentea del Boskea samo zato što je osvojio tri puta Ligu šampiona? Mnogo toga zavisi i od ambijenta u kojem radite, generacije koju ste dobili da trenirate.... od mnogo toga.

Mogu i Slaviša Jokanović i Dragan Stojković to da promene?

- Stojković i ja smo veliki prijatelji. Vi ga zovete Piksi, a ja Pipsi. To je neka naša lična stvar, koja pokazuje koliko smo bliski. Videli smo se pre možda mesec dana u Parizu, seli, popili kafu i pričali dugo. Za mene pitanje da li on treba da bude selektor Srbije nikako ne može da bude na mestu. To je nekako najprirodnije i najlogičnije rešenje. A zašto jedan Piksi mora da radi u Kini, a ne može kod vas, to je drugo pitanje i nije za mene.

- Nisam za tu ideju, jer to ne bi bilo dobro rešenje. Zapravo, mi iz fudbala bismo se lako dogovorili šta i kako, ali ima onih kojima to ne dogovara. Za tu ideju treba politička podrška, a toga zasad nema i zato ne bih podržao tu ideju.

Partizan, Zvezda, Dinamo i Maribor su igrali Ligu šampiona, hoće li doći dan da i iz ostalih liga s prostora bivše SFRJ neko zaigra u eliti?

- Nijedna od šest liga na prostoru bivše Jugoslavije nije na evropskom nivou. To što su uradili ovi klubovi za svaku je pohvalu, ali nije posledica sistematskog rada. Naravno, ne kažem da je reč o sreći i da oni to nisu zaslužili, već samo potenciram da kod nas ne postoji dugoročan plan da se razvijaju cele lige i da se poveća kvalitet takmičenja - kaže Hadžibegić.

Alo