Otkrio je trenutak najveće sramote, intervju o kojem će se pričati!

Bivši trener Crvene zvezde Vladan Milojević dao je veoma interesantan intervju za Suputnjik u kojem je govorio o veri, crveno-belima i najvećoj sramoti u životu.

Ovo je intervju kakav se ne čita baš često, a pogotovo kada je sagovornik fudbalski trener. Razgovor sa Milojevićem je vodila majka Vujadina Savića, Marina Rajević Savić.

Najbolji trener crveno-belih u 21. veku je otkrio razne anegdote, a apostrofirao je veru kao ključnu za uspeh velikana sa Markane. 

- Kad sam počeo da se bavim trenerskim poslom, to sam drugačije zamišljao. Kao trener morate da vodite računa o igračima, o mnogim ljudima oko vas. Bukvalno, ne pitate nikoga, ali svi pitaju vas. U ekipi od 25-30 ljudi, imate 30 različitih ljudi, osoba. To je jako teško, jer mi smo ipak igrali fudbal, u nekom našem vremenu smo gledali samo sebe kao igrači. I sada morate da se ukomponujete, imao sam sreće da sam imao jako dobre trenere, bili su jako dobri ljudi - rekao je Milojević.

- Shvatio sam da morate da okupite ljude i da ih prvo razumete, mislim na igrače. Prvo i osnovno je da razumem sam sebe. To je bio jedan od mojih problema, od odlaska na Kipar i Grčku, tu sam se promenio, jednostavno, došao sam do saznanja koja su mi dala duhovnost i hrišćanstvo i pravoslavlje. Moj odlazak na Kipar je ustanovio da sam tu prvi put upoznao mog sadašnjeg duhovnog oca, igumana manastira Svetog Nektarija u Atini. On je Kipranin i slučajno sam ga upoznao.

Milojević nije mnogo čekao, već ga je veoma brzo pozvao.

- Okrenuo sam broj, javio se, ispostavilo se da od hotela do manastira ima kilometar i po. Neverovatno, otišao sam kod njega, bio sam u Atini sam jer su deca bila u Beogradu uz suprugu, provodili smo dosta vremena zajedno. Kroz ceo put, vraćajući film kada sam 1993. otišao u Grčku, a pošto je moja supruga vezanija za veru, to je njoj dala baka, Bečejka. Kroz neku priču, stalno se pojavljuje sveti Nektarije, nailazio sam na njegovu ikonu. Ja nisam obraćao pažnju toliko, ali živeći u Grčkoj, postajete deo i njih vremenom. Spoznao sam da imaju imendane, dok mi imamo slave, ispostavilo se da je on iguman u manastiru Svetog Nektarija.

U razgovoru sa svojim duhovnikom pronašao je mir, što je bilo ključno. 

- Bio sam jako nemiran, nervozan, nemirnog duha, pitao sam se zašto ne što ne mogu da uradim, sve se vezuje za sreću, neko je ima, ja nemam... Kroz priču sa njim, počeo sam da shvatam neke stvari i da sam ja drugačiji. Moj stručni štab voli da sluša o tome mnogo, jednom sam odlučio da odem kod njega da se požalim, da se nešto dešava ali da ja ne znam zašto baš meni. Prvo što mi je rekao, jeste da ne smem da budem egoista, dešava se situacija da me je pozvao i bio je tu dečko koji je bio sa štakama. Ja sam jako odlučan bio da dođem da kažem da ovako nešto ne može. Međutim, seo sam pored njega i on je razgovarao sa tim dečkom. Krhke je građe bio, mio jedan dečko.

- Ali pita ga šta se desilo, on je rekao da je bio kuvar u vojsci, kazan mu je pao na nogu, problem je sa kolenom, ostao je invalid. Onda ga je pitao šta se dešava sa tvojim dobrim drugom. Onda je rekao da je on imao neku saobraćajnu nesreću, zdravstveni problem. Najveću sramotu koju sam mogao da doživim, doživeo sam tada, jer nisam mogao da verujem koliko sam ja srećan čovek, a u dubini duše sam bio nesrećan. I šta ja to imam i koje su to stvari koje su me činile nesrećnim. Onda se okrenuo i pitao me zašto sam došao, "rekoh, samo da vas vidim".

Kompletan intervju za Sputnjik pogledajte u priloženom, što vam od srca preporučujemo.

Espreso