Večiti derbi u poslednjem kolu, a Zvezdi potrebno 2:0 za titulu

Uoči poslednjeg kola 1951. godine u igri za titulu su bili Dinamo iz Zagreba i Crvena zvezda. Zagrepčani su tri kola pre kraja imali pet bodova prednosti – a, tada su se dobijala dva za pobedu – i činilo se da trofej ne može da im izmakne. Ali, upali su iznenada u seriju kikseva i dopustili crveno-belima da ih stignu.

Da sve bude neverovatnije, u poslednjem kolu igrao se – večiti derbi! Deseti po redu. Dinamo je protiv BSK-a u subotu odigrao 2:2 i to je značilo da u nedelju Zvezda mora da pobedi Partizan sa 2:0 ili sa 5:1 da bi odnela titulu. Svoju prvu titulu u istoriji.

Evo kakav je tok imao 10. večiti derbi iz pera izveštača Politike (izveštaj prenosimo onako kako je napisan):

„Skazaljka na velikom časovniku prešla je crtu koja je označavala kraj utakmice, ali je igra produžena još dva minuta zbog prekida u toku drugog poluvremena, izazvanih zbog povrede Diskića. Odjeknuo je otegnuti zvižduk sudijine pištaljke i u tom trenutku Mitić je zagrlio najbližeg igrača, a stadion je odjeknuo od radosnih pokliča i prolomio se od burnog pljeskanja.

To je bio prvi pozdrav novom državnom prvaku. Dok su se igrači skupljali na sredini igrališta, niko nije napuštao stadion. Ljudi su stajali i vikali iz sveg glasa i pljeskali. Tu i tamo pojavile su se buktinje od zgužvanih novina. Trenuci su bili svečani.

Igrači Partizana prvi su čestitali svojim drugovima iz Crvene zvezde veliki uspeh: osvajanje naziva prvaka države. Dok su fudbaleri novog državnog prvaka odlazili na sever i jug da pozdrave svoje najvernije navijače i dok je sve oko nas treštalo od radosnih uzvika, stadion je pružao neobičnu sliku: spuštao se prvi sumrak, a svuda okolo plamtele su zapaljene buktinje iznad glava oduševljenih ljubitelja fudbala. Svakog trenutka bilo ih je sve više. Izvirivale su iz mase i širile svoje jasno crvene otsjaje osvetljavajući tu i tamo razdragana vesela lica ili su se njihale u tami poput lampiona na vetru.

Bio je to veseo dan za beogradske ljubitelje futbala, radostan završetak jedne uzbudljive i dramatične prvenstvene sezone, čija je završnica u svemu nadmašila sva prvenstva koja su se dosad kod nas odigrala. Svima je bilo milo i svu su pljeskali spontano i oduševljeno, a samo nekoliko minuta ranije još su hiljade drhtale od uzbuđenja i strepele od svakog prodora, svakog šuta upućenog na Mrkušićev gol. Naročito poslednjih dvadeset minuta, kada je Partizan stalno navaljivao i kad su, jedna za drugom, izvedene mnoge vrlo opasne navale.

Crvena zvezda je vodila sa 2:0. Taman s toliko koliko je trebalo da osvoji naziv prvaka države. Nijedan gol joj više nije bio potreban, ali je bilo važno da nijedan ne primi. Nervoza je zahvatila gledaoce i prenela se na igrače. Partizan je vladao suvereno terenom, njegova igra u polju bila je tačna, kombinacije lepe, juriši opasni. U 75. minutu Valok je izveo korner, Atanacković je pucao glavom pored gola. Ni drugi njegov korner izveden nešto docnije nije iskorišćen, a onda se u 80. minutu lopta opet našla ispred bekovske linije Crvene zvezde. Čajkovski je pucao oštro po zemlji, Atanacković se nalazio kod jedanaesterca, podmetnuo je nogu i skrenuo pravac lopte, ali je ona pored same stative odletela u aut. Malo je nedostajalo da Mrkušić bude savladan.

Još se uzbuđenje nije stišalo, a izvedena je nova navala Partizana. Lopta je dobačena u sredinu bekovskog prostora, pravo Valoku na nogu. On nije oklevao ni trenutka, ali je onako žustar i temperamentan, nije udario punom snagom već je samo vrhom obuće gurnuo napred. Lopta se kotrljala u levi ugao. Mrkušić je reagovao izvanredno brzo: bacio se za loptom i nekako je uspeo da je ispruženim prstima takoreći sa same gol-linije odbije u korner. To je, kako odahnuše navijači, „za dlaku“ spasen gol.

I najzad, u poslednjem minutu, Valok je jednim jakim udarcem iz povoljnog položaja prebacio gol. Do poslednjeg sekunda nije se znalo kako će se završiti ova uzbudljiva utakmica. A to znači da do poslednjeg sekunda nije se znalo ko će biti državni prvak: Crvena zvezda ili Dinamo. Takvog finala još nije bilo i svakako ga skoro neće biti u analima državnog prvenstva.

Prvi gol je postignut sasvim neočekivano, onda kada niko nije očekivao šut, pogotovo ne tako oštar i tako tačan udarac. Bilo je to u 42. minutu posle jednog brzog prodora Crvene zvezde . Lopta je prebačena na levu stranu terena, primio je Tomašević, koji se nalazio nekoliko metara ispred bekovske linije. Bio je sasvim sam na levoj spojci i odmah se odlučio na šut: lopta je poletela jedva iznad zemlje u pravu suprotnog ugla. Šoštarića je iznenadio udarac. Bacio se, ali je bio daleko kod prednje stative, što je bilo sasvim razumljivo, jer je opasnost dolazila sa te strane. Bio je bespomoćan, mada se sav opružio. Lopta je bila u mreži.

U 66. minutu ponovo se prolomio prasak oduševljenja, još snažniji nego prvi, jer ovaj gol značio je ostvarenje mnogih skrivenih nada. Mreža se opet iznenadno zatresla. Opet posle jedne brze, silovite navale Crvene zvezde lopta je doletela s levog krila, a na desnom delu terena bio je Živanović, bio je sam, ali lopta mu je izmicala i on je morao da učini veliki napor da brzim pokretom noge zahvati loptu volejom i da šutira iz okreta. Učinio je to besprekorno oslanjajući se na drugu, u kolenu povijenu nogu i pritom se okrenuo na vrhovima prstiju, ponesen zamahom udarca.

Šoštarić ni ovog puta nije mogao da se nada šutu: protivnički igrač bio je daleko. Kad je video loptu kako doleće velikom brzinom pokušao je da je zadrži bacivši se gipko, ali je sve bilo uzalud, jer je udarac bio jak i lopta se koprcala u mreži. Takav gol se samo mogao poželeti na jednoj ovakvoj utakmici. Zaista je to bila velika igra. Po svemu. Utakmica o kojoj će se govoriti još vrlo dugo, kao i o celom ovom uzbudljivom prvenstvu. Stadion je bio dupke pun. Na severu i jugu ni igla ne bi pala na zemlju. Vreme izvanredno: topao sunčan dan, teren pogodan za igru, atmosfera uzbudljiva. Sve potseća da se odigrava jedan značajan sportski događaj, a to je i bio: rešavala se sudbina prvenstva.

Sama igra bila je uzbudljiva, a većim delom i vrlo lepa. U prvom poluvremenu, naročito prvih dvadeset minuta, Crvena zvezda igrala je odlično. Zatim su protivnici bili ili ravnopravni ili je Partizan imao više od igre, a poslednjih dvadeset minuta bio je sasvim nadmoćan.

CRVENA ZVEZDA – PARTIZAN 2:0 (1:0)
/Tomašević 42, Živanović 62/

Stadon: JNA.
Sudija: Stefanović (Beograd)
Gledalaca: 50.000.

CRVENA ZVEZDA: Mrkušić, Tadić, Zvekanović, Palfi, Diskić, Đajić, Ognjanov, Mitić, Tomašević, Živanović, Vukosavljević.

PARTIZAN: Šoštarić, Lazarević, Čolić, Jakovetić, Jovanović, Belin, Valok, Čajkovski, Bobek, Atanacković, Herceg.

Pobeda je zaslužena. Bez zamerke. Crvena zvezda imala je čak više povoljnih prilika, a one su se uglavnom ređale u prvom delu prvog poluvremena, kada se svakog trenutka mogao očekivati gol. U 51. minutu Tomašević je imao sjajnu priliku posle jedne veoma uspele akcije. Ognjanov je dobacio loptu Tomaševiću koji se nalazio nedaleko od Šoštarića, a on je silnim udarcem dobro zatresao prečku. Bio je to najbolje izveden šut na utakmici i da je lopta uletela u mrežu bio bi to retko lep i efektan gol.

U timu pobednika najbolji je bio Ognjanov, koji je ovog puta zbunjivao protivničku odbranu i brzim neočekivanim prodorima i veoma duhovitim i sigurnim driblingom. Mrkušić je mnogo zaslužan da Crvena zvezda nije primila nijedan gol. On je odbranio nekoliko dobro plasiranih udaraca, zadržao je loptu ili bi je odbio baš u onom trenutku kada je već svima zastajao dah od uzbuđenja i kad se poverovalo da je gol neminovan. Palfi je odigrao odlično u prvom poluvremenu, a više nikog ne bi trebalo naročito isticati. Svi su se trudili i dali su svoj prilog zajedničkom velikom uspehu.

U timu Partizana uža odbrana je bila sigurna, u half liniji odlično su igrali Belin i Jovanović, u navali se u prvom poluvremenu isticao Valok, kome je takoreći sve uspevalo, a u drugom Bobek, koji je s lakoćom i vrlo spretno upravljao loptom. Partizan je primenio u toku cele utakmice defanzivnu taktiku povlačeći Atanackovića sasvim u odbranu, tako da je igrao, kad je to trebalo, iza linije halfova. Atanacković je, međutim, stizao i da pomogne navali, a kad je protivnik poveo sa 2:0 krenuo je i on u napad.

Učinilo se dakle sve da se sačuva sopstvena mreža, a kad je Crvena zvezda osigurala pobedu, onda se težilo ofanzivnom igrom da se rezultat smanji i eventualno izjednači. Crvena zvezda igrala je, međutim, ofanzivno sve dotle dok nije postigla rezultat koji joj je najbolje odgovarao, a onda se povukla da ga sačuva. Taktički oba tima igrala su, dakle, kako treba. Sve je proteklo baš onako kao jedna prava sportska svečanost, kao pravi veliki finale ovogodišnjeg fudbalskog prvenstva“.

Mozzartsport