VELIKI INTERVJU SA MILUNOVIĆEM! O turskoj ligi, Crvenoj zvezdi, Erakoviću…

posle Zvezde možeš da ig

Prvotimac Alanje i nekadašnja uzdanica beogradskih crveno-belih naširoko o prilikama u turskom fudbalu, tandemu sa Aleksandrom Dragovićem koji nikada nije nastao, šansama Aleksandra Pešića da do kraja sezone ostane najbolji strelac Superlige, o posebnosti Harija Kejna...

Crvena zvezda vam konstantno traži da prevazilazite sebe, jer jedino tako u kontinuitetu možete nizati titule i pomerati granice u Evropi.

Letošnjom odlukom da ne produži ugovor sa šampionom Srbije, Nemanja Milunović nije pobegao od pritiska koji nosi crveno-beli dres, već nastavio da sledi praksu koja mu je bila svojstvena tokom čitave karijere - lov na nove izazove. Iz istog razloga je januara 2019. napustio Bate Borisov i stigao na Marakanu, gde je za dve i po godine izrastao u jednog od najboljih centralnih defanzivaca u novijoj istoriji kluba.

Podglavlje u beogradskom velikanu ostaje nezaboravno, posle tri titule prvaka države (od kojih je jedna ovenčana duplom krunom) i prijateljstava za ceo život. Ali putešestvije je nastavljeno u turskoj Alanji, klubu koji je u prvom delu sezone, uz Hataj, zaslužio da ga zovu najprijatnijim iznenađenjem Superlige.

U Srbiji, ali i na evrosceni Milunović je hapsio protivničke špiceve i važio za najfinije protivvazdušno naoružanje, koje je istovremeno dobijalo i napadačku funkciju. U to su se za polusezonu uverili i klubovi, odnosno napadači u Turskoj. Partiju za devetku imao je protiv apsolutnog lidera prvenstva Trabzona, direktno je kumovao trijumfu protiv Fenerbahčea, a na 19 utakmica, 17 puta se našao u protokolu, od toga je u 15 navrata bio starter, a 14 puta odigrao svih 90 minuta.

U opširnom intervjuu za Mozzart Sport, Milunović je podrobno analizirao prilike u turskom fudbalu, pričao o dominaciji najboljeg strelca lige Aleksandra Pešića, pristetio se detalja koji iz potpuno novog ugla objašnjava zašto je njegov dvojnik (po fizičkom izgledu) Hari Kejn poseban fudbaler, ali i evocirao uspomene na uspehe sa Crvenom zvezdom, pričajući ne samo o nekadašnjim saigračima, već i o Aleksandru Dragoviću sa kojim, nažalost većine Zvezdinih navijača, nije uspeo da zaigra u tandemu.

Iz njegovih odgovora jasno se vidi i zašto mu po dolasku u Tursku prilagođavanje, maltene, nije bilo neophodno.

"Poziv za Alanju se desio neplanirano. Zvao sam par drugova koji duže vremene igraju u Turskoj. Najviše mi je značio razgovor sa Markom Milinkovićem, igrao je u Genčlerbirligiju i Giresunsporu, a pričao sam i sa Grkom Siopisom koji je pre Trabzona nastupao za Alanju. Dobio sam sve pozitivne komentare što se tiče kluba, strukture, funkcionisanja... Nije reč o starom klubu sa dugom tradicijom, ali poslednjih pet-šest godina su konstantno u Superligi. Pre dve godine su čak igrali kvalifikacije za Ligu Evrope... Nisu baš slavno prošli, ali klub je u ekspanziji. To me je privuklo. U karijeri volim sveže izazove. Posle Zvezde i svih tih titula koje smo osvojili trebalo mi je nešto novo. Tursko prvenstvo je izuzetno zanimljivo. Svako svakoga može da pobedi - to tek sada mogu da vidim. I porodično i fudbalski za sada je sve kako treba", počeo je 31-godišnji Čačanin razgovor za naš portal.

Tursko prvenstvo naviklo nas je na goleade, preokrete i lude završnice. Milunović iz prve ruke ima odgovor zašto je to baš tako.

"Igra se jako otvoren fudbal. Nema toliko discipline i često se dešava da se ekipa podeli - da polovina igrača igra odbranu, a polovina napad. Nekada nedostaje taktičke discipline, ali zbog toga su utakmice izuzetno zanimljive. Mi jedni od retkih taktički disciplinovanih timova što smo i pokazali ove sezone. Izuzev Trabzona, pobedili smo Bešiktaš, Galatasaraj i Fenerbahče baš na te kontranapade, organizovanost i defanzivu. U svakom kolu desi se neko iznenađenje. Kada si siguran da ćeš da uzmeš bodove, ne možeš da ih osvojiš tako lako. To smo i mi nažalost pokazali porazom od Rizea koji je poslednjeplasirani klub na tabeli. Naravno, velika je koncentracija kvaliteta takođe, igrači koji su nastupali u Top 5 evropskih liga poput Mareka Hamšika, Žervinja, Marija Blotelija, Andreasa Kornelijusa... Pritom, u Turskoj igrače preko 30 godina ne doživljavaju kao stare."

Milunoviću adaptacija na novu sredinu nije bila potrebna i iz razloga što se posle Dejana Stankovića, obreo kod stručnjaka koji podjednaku pažnju posvećuje taktici. Pritom je šef stučnog štaba Alanje Bulent Korkmaz igrao na istoj poziciji kao srpski štoper.

"Kod Dejana Stankovića isijava ta italijanska škola, gde se vodi računa o svakom detalju u pogledu discipline i taktike - u svakom trenutku svaki igrač zna koji je njegov zadatak i pozicija na terenu. Sve to mora da bude izvedeno do perfekcionizma. Recimo, kada lopta ode u napad, nema gledanja utakmice za štopere, već moraju prići bliže napadačima. Dosta sličnih stvari dešava se kod Bulenta Korkmaza. Iskreno, dolazeći u Alanju, čuo sam dosta o njemu, ali uverio sam se da je on ovde živa legenda kao neko ko je 20 godina igrao za Galatasaraj. Kao defanzivac možeš mnogo da naučiš od njega - igra jedan na jedan, stajanje iza lopte, taktička disciplina. Kada je trener igrao istu poziciju kao ti, normalno je da mu je lakše da razume neke stvari, kao i tebi da razumeš njegov način razmišljanja."

Alanja je posle 10. kola imala u rukama treću poziciju na tabeli, ali je u narednih devet usledio ozbiljan pad zbog kojeg je trenutno devetoplasirani tim prvenstva. Doduše, od evrozone je razdvajaju samo četiri boda.

"Ovde bukvalno sa dve ili tri vezane pobede skočite za pet-šest pozicija na tabeli. Primer je i Bašakšehir. Bilu su poslednji, došao je Emre Belozoglu na klupu, vezali su šest-sedam pobeda i evo ih na trećem mestu. Imali smo veliki problem, neki influenca grip je protutnjao kroz klub i maltene svi su bili zaraženi, pa je dosta igrača odsustvovalo i moralo je mnogo da se rotira. To nije izgovor, ali utiče na rezultate. U utakmicama koje smo morali da dobijemo, gubili smo bodove", objasnio je Milunović koji je i sam kraće odsustvovao zbog pomenute bolesti:

"Pred Sivas sam dobio taj grip. Pre toga sam propustio dva duela zbog taktičkih zamisli trenera. Pobedili smo Bešiktaš, igrali su Miha Mevlja i Ćido Avezijem, a naš trener kao i većina ne rotira mnogo kada se pobedi. Zatim smo izgubili od Antalije, trebalo je da igram protiv Sivasa, ali sam se razboleo. Vratio sam se protiv Malatije, dobio karton i zbog toga sam propustio meč sa Adanom. Ali osim toga, od početka sezone odigrao sam sve ostale utakmice."

U prvom delu sezone Milunović je postavio visok standard, a tri meča su se posebno izdvojila. Onaj sa Trabzonom u kojem je sa 11 startova u svom šesnaestercu, dobijanjem svih duela i zaustavljanjem lopte pred gol linijom odigrao vidićevsku partiju. Zatim, utakmica u kojoj je asistencijom u 90. minutu potpomogao rušenje Fenerbahčea, kao i duel sa Gectepeom u kojem je golom u finišu doneo pobedu Alanji.

"Dosta je novih igrača došlo na početku sezone, čak desetorica, i još nismo maksimalno uigrani. Međutim, ne mogu da budem nezadovoljan. Postigao sam gol, namestio još jedan, dva, ali može to dosta bolje, pogotovo na tim prekidima. Prekid je i ovde, kao i svuda, jako bitan segment. U Crvenoj zvezdi smo postigli trećinu golova posle prekida u mojoj poslednjoj sezoni. Koliko važnosti pridajem da u defanzivi budem koncentrisan na svaku loptu, toliko fokusa stavljam i u napad. Nema igrača koji ne voli da postigne gol. Često su i u Srbiji znali ljudi da komentarišu da igram dobro te važne utakmice kada sam 300 posto koncentrisan. Iskočio sam kao pojedinac iz odlične timske igre, ali i bilo je logično da neko iz odbrane uskoči u prvi plan, jer se protiv jačih timova veći deo vremena branite."

Želja za dokazivanjem nije utihnula ni u 33. godini života.

"Svaki novi izazov u mojoj karijeri, počev od nastupa u Superligi, preko odlaska u Bate Borisov, igranja u Ligi Evrope, Ligi šampiona, čak i te utakmice za reprezentaciju predstavljali su za mene neku unutrašnju borbu sa sobom, da pokažem da mogu to, da sam dorastao izazovu. Neki moj mentalni sklop je dolazio do izražaja na velikim utakmicama. Naravno, bilo je i mečeva u kontra smeru, ali kada podvučem crtu, moram da budem zadovoljan."

Igrao je Milunović tokom karijere protiv špiceva najviše svetske klase (Levandovski, Kejn, Suarez...), ali ni napadači u Turskoj nisu za bacanje. Najsvežije je bilo sučeljavanje sa Karagumrukom, odnosno najboljim strelcem prvenstva Aleksandrom Pešićem.

"Ima jako dobrih napadača u Turskoj. Pred svaku utakmicu stižu analize protivničkih igrača, špiceva, veznih fudbalera i tome se pažljivo posvećujem. Liga je puna brzih ofanzivaca i tu moram da pohvalim Aleksandra Pešića protiv kojeg sam najskorije igrao. 'Tuča' je trajala 90 minuta, a on je posle sve to okarakterisao kao fer-plej. To je ono što volim. Iz jedne šanse gde je pobegao metar i po, dao je gol. Takvi su špicevi ovde... Ako im ostaviš malo prostora, pobeći će i rešiti utakmicu. Normalno, nisu za poređenje sa Suarezom, Levandovskim i Kejnom, ali radi se stvarno o igračima punim kvaliteta."

Okršaj nekadašnjih fudbalera Crvene zvezde dobio je i treće, prijateljsko poluvreme na društvenim mrežama, a Milunović nije štedeo pohvale na račun golgetera koji je postigao 11 pogodaka u polusezoni.

"On je na Instagram okačio fotografiju nas dvojice, a ja sam je podelio i napisao uz komentar: "Dobar fajt". Čuli smo se posle utakmice i prokomentarisali da je stvarno bila dobra, sportska tuča na terenu. On je trenutno prvi strelac lige. O Pešiću ne treba trošiti reči. Znao sam i pre utakmice njegove sposobnosti. Realan rezultat je tih 1:1, žao mi je samo što su nam dali gol iz jedine prilike. On je vrhunski golgeter. Pred utakmicu sam pogledao sve njegove pogotke na toj analizi i reč je klasičnom gol igraču koji se snađe u pola metra. To je dokazao i u Srbiji i u Italiji, gde god da je igrao. Njegov bivši trener Frančesko Farioli, on je nešto ranije bio pomoćnik u Alanji. O tom treneru svi pričaju o superlativu. Non-stop forsira taj italijanski stil, visoki presing, pas, on ga ja baš hvalio posle meča sa nama. Farioli je bio smenjen nakon par vezanih poraza Karagumruka, ali zahvaljujući njemu Pešić je dosta unapredio svoju igru. Dosta je jak mentalno, zato mislim da može da izgura da bude najbolji strelac do kraja sezone, možda i da pređe u neki bolji klub ovde ili negde preko. Dva gola je dao grudima, jedan petom - to može samo ozbiljan napadač."

Ove sezone, svakako da je jedan od najatraktivnijih fudbalera u Turskoj Mario Baloteli sa kojim Milunović nije imao priliku da se sretne u jesenjem delu prvenstva.

"Sigurno bi mi bio izazov da ga čuvam. Gledao sam utakmicu protiv Adane kada sam bio suspendovan i vidi se sa kakvom opuštenošću on uživa u fudbalu. Igrali smo prijateljski duel na pripremama i igrao sam protiv njega, ali tada je tek bio došao i nije bio adekvatno spreman fizički."

Hari Kejn je jedan od najboljih napadača sa kojima se Milunović ikada susreo. Ne seća se popularni "Đed" - kako su ga zvali u Zvezdi - okršaja sa Totenhemom sa osmehom na licu (dva poraza ukupnom gol razlikom 0:9), ali pamti nasjitnije detalje iz mečeva u Beogradu i Londonu.

"Mislim da je uz Levandovskog i Halanda u top tri centarfora Evrope. Da izuzmemo formu koja trenutno nije idealna zbog cele one letošnje priče da li će otići iz Totenhema ili ne. Sećam se mečeva protiv njega do najsitnijih detalja. Drugi špicevi to ne rade, a on na primer na izbijanje golmana gleda štopera do poslednjeg trenutka i u poslednji čas se "uvali" jer je fizički izuzetno jak i samo "preglava" loptu za svoja krila, za Sona koji uleće sa 300 na sat... Svaki potez mu je promišljen, igra mnogo više glavom, pa nema ni potrebe da se umara. Njima je svaka utakmica u prvenstvu za vikend na najvišem nivou. Volim da kažem da oni igraju drugi sport i Kejn je jedan od onih koji vidi neke situacije unapred."

Sličnost između Milunovića i Kejna ponekad poprima te razmere da su svojevremeno pojedini novinari u miks zoni posle meča na Marakani kada se pojavio Zvezdin štoper, pomislili da je reč o špicu Sparsa.

"Bila je jedna slika gde stojimo jedan do drugog na prekidu, pa je na instagramu bilo i dosta komentara poput: Dvoglavi orao, braća, Milun iz Engleske..."

Milunović sa Alanjom ima ugovor do leta 2023. godine i klauzulu koja omogućava produžetak saradnje na još jednu sezonu. Međutim, ne razmišlja o završetku karijere, odnosno da li bi voleo da se povuče u Turskoj ili možda u Crvenoj zvezdi?

"Volim da se koncentrišem na sadašnjost. Kada razmišljam o budućnosti i karijeri uvek se pomolim Bogu da mi da zdravlja, da me zaobiđu ozbiljnije povrede, kao recimo kada sam igrao za Bate Borisov. U tim sam godinama da je povratak od teških povreda mnogo teži. Kada sam došao ovde zacrtao sam jedan cilj - rekao sam da će mi faliti evropske kvalifikacije i da voleo bih kroz njih da prođem i sa Analnjom."

Nastupi u Evropi, ali i u Superligi donosili su konstantan pritisak...

"Upravo zbog tog pritiska volim da kažem, da kada si igrao u Srbiji, posle toga možeš da igraš gde hoćeš. Ukoliko igraš u manjem timu, pritisak je da ne ispadneš. Ako si u Zvezdi pritisak je da se pobeđuje iz utakmicu u utakmicu i da se ostvaruju novi uspesi. Međutim, on mi nikada nije predstavljao problem. Kada se pobeđuje, tu su sreća, smeh i uživanje, a kada nema rezultata, ne može niko nikoga da gleda. To što sam izjavio da sam zasićen, isti je bio razlog svojevermenog dolaska u Zvezdu iz Bate Borisova. Tamo sam za četiri godine osvojio sve što je moglo da se osvoji. A zatim prelepe dve i po godine u Zvezdi. Bila mi je potrebna sveža krv, novi izazov i mislim da sam napravio pravi potez sa Alanjom. Osećam da sada svaki dan ponovo nekome nešto dokazujem i to je drugačije nego kada si u klubu godinu i po, pa svi znaju šta možeš. Ovde mi je sve novo i moraš da se dokazuješ kao kada si bio klinac. To me drži i nadam se da će tako biti dok ne rešim da okačim kopačke o klin."

Napustio je Zvezdu samo fizički i nije propuštao utakmice nekadašnjeg kluba i prijatelja za ceo život.

"Čujem se sa dosta igrača i ti momci su mi drugari do smrti. I dok sam bio u Zvezdi, uvek sam pominjao da je ta družina, jedinstvo, kolektiv i svlačionica 50 posto doprineli svim uspesima koje smo ostvarili. Fale mi ljudi, a fale mi i evropske utakmice. To je posebna priča za koju svaki igrač živi i sanja kao klinac. Imao sam potpunu veru u Zvezdin uspeh jer znam da se ništa nije promenilo otkako sam otišao i znam koji je mentalitet mistera (Dejana Stankovića prim. aut). Kada se napravi neki novi uspeh, on uđe u svlačionicu i čestita, a sutra na treningu samo kaže 'Sada idemo još jače'. To je sistem rada u Zvezdi. Kostur tima je ostao nepromenjen, jedino sam ja otišao, a došao je Dragović koji igra vrhunski i koji sa ostalim momcima drži tu odbranu."

Nikada nije sumnjao u Zvezdin plasman u nokaut fazu Lige Evrope, ali mu je okršaj drugog kola u Bugarskoj pokazao da je ekipa spremna za velika dela.

"Utakmica u Ludogorecu je možda bila i ključna jer su svi otpisali Zvezdu, a momci su pobedili. Svi fudbaleri koji su tu jedva čekaju šansu. Svaki igrač je u svakom trenutku spreman, jedva čeka da istrči na teren i to se mnogo puta pokazalo. Posle žreba verovao sam verovatno i više nego sami gledaoci i navijači, jer znaš te momke, ali uvek je prisutna mimimalna doza sumnje. Nakon tog meča sa Ludogorecom bio sam siguran da sve ide u pravom smeru."

Tandem Milunović - Dragović nije imao priliku da na svojim leđima nosi odbranu Crvene zvezde, ali u pričama "šta bi bilo kad bi bilo", veruje se da bi to bio Zvezdin najbolji štoperski par još od onog koji su činili Nemanja Vidić i Nenad Lalatović.

"Postoji razmišljanje šta bi bilo kada bi bilo, ali to su jednostavno različiti životni putevi. Dosta su privatan život, novi izazovi i porodica uticali na to da napustim Zvezdu. Kada me već cela Srbija pominje u tom kontekstu, voleo bih da vidim kako bi to izgledalo. Ne kajem se ni za šta u karijeri, ali mi je jako drago što i mene i Dragovića porede sa veličinama kao što su Nemanja Vidić i Nenada Lalatović."

U mandatu u Zvezdi, Milunović je imao priliku i da podeli fudbalske savete mlađim kolegama. Jedan od njih je Strahinja Eraković koji je u odlučujućem meču za plasman u osminu finala Lige Evrope, protiv Brage u Kamenolomu, ponudio verovatno najbolje izdanje od kada je u seniorskom fudbalu. Kako njegov mentor gleda na Erakovićev napredak?

"Eraković je moj Markinjos. Ja sam njega od prvog dana tako prozvao. Kada je reč o mladim momcima, nisam od igrača koji će da hvata nekoga za vrat, da šamara. Danas kada se izdereš na nekoga od mlađih kolega ili mu ukažeš na greške, često se desi da se izgubi, dođe strah da ne pogreši i ne može da pokaže ono što ume. Ja se uvek vodim time da pokušam da mlađe podignem nekim pozitivnim komentarima kada pogreše. Možda me zato i mlađi često pominju na treningu, zbog pristupa, šale, pozitive. Volim da dam savet, jer sam ja bio u istoj situaciji, jer su i meni svojevremeno pričali. Moram da skrenem pažnju i na Velju i na Njegu i na Eraka, prvenstveno su jaki u glavi, a takođe imaju kvalitet da budu veliki igrači. Rekao sam i ranije za Strahinju da ima potencijal da bude veliki igrač. Ima dobar pristup, veliko, lavovsko srce, bori se za svaku loptu i mislim da je Braga vrhunac njegove ovogodišnje priče. Pitanje je vremena kada će postati veliki igrač, a već je to pokazao."

Godinama unazad Crvena zvezda gospodarila je Superligom posle prvog dela sezone. Posle dužeg vremena uloge su promenjene, pa branilac trofeja zaostaje za Partizanom pet bodova.

"Nije prijatno zaostajati posle toliko godina liderstva, ali i to se dešava. Zvezda je dosta svoje energije usmerila na Evropu što je prioritet i baš ti padovi posle evropskih mečeva su doprineli rušenju koncentracije. To ne bi smelo da dešava, ali u čovekovoj psihi i prirodi su ti padovi i to je normalno. Verujem u povratak, nije nedostižno, ostala su još dva derbija i nadam se da će se situacija preokrenuti. Voleo bih to i kao zvezdaš i zbog prijatelja i momaka koji su pokazali da su spremni za čuda i velika dela kada se nije verovalo u njih."

Konstantni nastupi na evropskoj pozornici Crvenu zvezdu su stavili u poziciju da na UEFA listi klubova po koeficijentu bude ispred jednog Milana, Valensije, Marselja, PSV-a...

"Kao čoveku koji se bavi fudbalom od šeste godine, dakle 25 godina, normalno da mi je jako drago da se diže lestvica i da raste srpski fudbal, kako na reprezentativnom, tako i na klupskom planu. Ako se ne varam Zvezda je po koeficijentu ušla među 36 ekipa Evrope. Kada pogledamo koje fudbalske veličine ulaze u to društvo i ko ostaje iza Zvezde, moramo biti zadovoljni ogromnim pomakom u odnosu na pre desetak godina. Taj koeficijent mnogo doprinosi, videlo se i ove i proteklih godina... Da li si povlašćen, zbog lakšeg puta do grupne faze... Mi smo jako talentovana i kvalitetna nacija, ali zadnjih godina smo imali dosta problema jer mislimo da smo uvek najbolji, a to mora da se pokaže."

Nije propustio da gleda nezaboravni plasman na Svetsko prvenstvo u Kataru reprezentacije za koju je debitovao pod trenerskom palicom Slavoljuba Muslina.

"To je vrhunac karijere svakog igrača. Za mene ta četiri nastupa koja sam upisao za Orlove predstavljaju posebnu emociju i taj odlazak na SP, utakmica protiv Gruzije na Marakani, iako sam sedeo na klupi... To se izdvaja u odnosu na sve. Gledaš na to drugačije nego na evropske utakmice i klupske uspehe. Mnogo mi je drago što smo drugi put zaredom uspeli da se plasiramo na Svetsko prvenstvo što je samo još jedan dokaz da imamo kvalitetne igrače i trenera koji je napravio tu hemiju koju su svi momci potencirali. To se vidi na terenu, ta borbenost i taj pristup, svi za jednog, jedan za sve", rekao je Milunović i rekao koju o želji da se vrati u državni tim: "Uvek probam da dam maksimum. Da li ću upasti u oko selektoru, to je na njemu. Moje je da radim. Normalno da bih bio srećan i zadovoljan da ponovo zaigram, ali i ovako volim kao navijač da gledam svoju zemlju na velikom takmičenju. Gledao sam utakmicu u Turskoj, sa suprugom. Kada gledam utakmice grickam nokte. Volim da pogledam i Zvezdine utakmice i utakmice bivših ekipa za koje sam igrao, a kada gledam Zvezdu i reprezentaciju, završi se tako što nemam ni jedan nokat. Videlo se da smo dosta spremnije ušli u utakmicu od Portugalije, ali mi smo legende za te drama završnice."

A šta je Nemanja poželeo u Novoj godini?

"Prvenstveno bih želeo da se situacija sa koronom smiri i okonča kako bi ljudi mogli da počnu malo da žive mirnije i opuštenije. I da konačno počnu da se pune ti stadioni. Kada su navijači posle pauze pušteni na stadione u određenoj meri, bolje nego ikada videli, koliko ljudima fali tog slavlja i okupljanje na terenima.

Mozzartsport